‘Quo vadis, Aida?’ je film o svim majkama

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
O prvom filmu o genocidu koji se desio u Srebrenici, Đuričić kaže da se nada da će ga pogledati što više mladih ljudi, te da je nominacija za Oscar, ali i sve druge nagrade koje je osvojio, bez sumnje potvrda da je riječ o velikom, kvalitetnom i važnom filmu.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

“Malo se ljutim kad me pitaju, na primer, kako je to bilo igrati bosansku ženu. Razumete o čemu govorim? Pa čekajte, žena je žena, to je prva stvar, pa čekajte, mi pišemo isto pismo, mi govorimo isti jezik”, kaže Jasna Đuričić, glumica koja je u filmu bosanskohercegovačke redateljice Jasmile Žbanić “Quo vadis, Aida” utjelovila Aidu, prevoditeljicu koja u julu 1995. radi u nizozemskoj bazi Ujedinjenih naroda u Potočarima kod Srebrenice dok pokušava spasiti svoju porodicu nakon što Vojska Republike Srpske zauzima Srebrenicu, inače glavni lik filma koji je izabran u uži izbor za filmsku nagradu Oscar.

Đuričić u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže da su se u ovom filmu slila sva njena iskustva.

“Zbog toga je to sve skupa, čini mi se, tako snažno ispalo”, govori za RSE Đuričić.

O prvom filmu o genocidu koji se desio u Srebrenici, Đuričić kaže da se nada da će ga pogledati što više mladih ljudi, te da je nominacija za Oscar, ali i sve druge nagrade koje je osvojio, bez sumnje potvrda da je riječ o velikom, kvalitetnom i važnom filmu.

RSE: Film “Quo vadis, Aida?” ušao je u najuži izbor za nagradu Oskar. Koliko Vam lično znači nominacija, posebno ako uzmemo u obzir da stavlja temu genocida u Srebrenici u fokus pažnje svijeta?

Đuričić: Da, ovo je nekakav poseban trenutak u našim životima, nikad slično otkad je Oskar, da ne kažemo koliko je mali Balkan, a nekoliko puta se dogodilo da imamo svoje predstavnike tamo. Ali ipak se to preretko događa i onda takva jedna vest protrese čitav region.

Ja sam posebno srećna što je u pitanju tako značajna tema, koja inače trese naš region u raznoraznim smerovima i izaziva burne reakcije, iako je prošlo sad već nepunih 30 godina. Mislim da je ovo jako važno, da je važan Oskar i tako veliki festivali. Važno je što će film pogledati jako mnogo ljudi sada, jako mnogo ljudi kod nas, na prostoru ex-Jugoslavije, a isto tako u čitavom svetu.

Naša želja je bila, praveći ovaj film, naša zajednička želja, da to bude film u slavu naših pomirenja, a ne nikako u onom drugom smeru, u raspaljivanju nekakvih negativnih konotacija i raspirivanja mržnje. Naravno, uvek kada su u pitanju filmovi koji tretiraju tako nekakve bolne stvari, a mislim da je Srebrenica bolna tačka čitavog Balkana, mora se biti strašno pametan i obazriv. Upravo što je to neka najveća rana Balkana, unapred se sa svih strana komentariše, piše, a da niko nije video film. Zbog toga je važno.

Mislim da sada, kada je došlo do ovih glavnih nominacija, mislim da nema čoveka koji neće želeti da pogleda. Sada stvari već postaju veoma sumnjive. Ako je to stiglo do Oskara, pa pazi, ako je to tolika propaganda, da smo mi baš toliko moćni da smo mogli ne znam šta, ne znam koga podmitimo da bi naš film prošao… Ja mislim da je sada svima jasno da nema ničega od toga i da je prosto u pitanju jedan veliki, kvalitetan, ozbiljan, pravi film sa pravom temom.

Ja, kad sam ga prvi put videla, i dok smo ga radili, to mi je stalno bilo na pameti, da mora biti univerzalna stvar, da mi moramo da napravimo nekakav univerzalni film. Jasmila je naravno stalno ka tome išla. I onda se to dogodilo.

Naš prvi susret sa publikom bio je zapravo na Venecijanskom festivalu, i upravo se to dogodilo – da su ljudi koji su tamo bili prisutni iz čitavog sveta, najvećim delom iz Zapadne Evrope i Amerike, ali bilo ih je bukvalno iz čitavog sveta, da su bili iskreno zabrinuti za sebe, za trenutnu situaciju u njihovim državama i uopšte za trenutnu situaciju u svetu, za koga svi vidimo i primećujemo da nekako u mnogo, mnogo država nekako skrećemo u desno.

I to je bilo fantastično – nekako saznanje da film, pričajući tu našu najstrašniju priču, srebreničku priču, raširio se na univerzalni plan, gde zbilja svako, bilo koje boje kože ili nacije, može da se identifikuje s tim. Zašto? Zato što je u centru Jasmilinog filma čovek, žena i to nije priča o nekakvoj politici, nego da je to priča o pojedincu, o pojedincu koji se snalazi kako zna i ume, u uslovima rata.

RSE: Vjerovatno su Vas svi ovo pitali, ali kako je bilo igrati Aidu? Ko je Vama Aida? U filmu igrate majku Srebrenice. Govorili ste posebno o jednom dijelu snimanja filma kada Vi, nakon svega što se desilo u Srebrenici, odlazite na mjesto gdje su ostaci tijela ljudi koji su ubijeni u genocidu. I govorili ste o tom osjećaju koji ste doživjeli. Možete li nam reći nešto o tome?

Đuričić: Znate šta, nije to samo taj trenutak. To je mnogo trenutaka mog života, ili naših života unazad koliko godina življenja sa tim stvarima. Takva sam osoba da me sve to zanimalo, uvek su me te stvari zanimale, već sam mnogo znala oko Srebrenice, a isto tako i svim mestima zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podjednako na svim stranama.

Nekako, ja sam dete Jugoslavije, to je bila moja država, ja sam tamo rođena, ja sam tamo školovana, ja sam tamo formirana. Moje poimanje, već sam govorila o tome, ali bez obzira na sve što se dogodilo, bez obzira što mi sada svi imamo svoje države, moje osećanje, unutarnje, istinsko, da je to sve moj narod. Možda to Vama zvuči čudno, mladom svetu ili nekim drugim ljudima, ne znam, ali jednostavno, to je tako. Ja ne dozvoljavam da mi bilo ko ukida moju državu, razumete? Ona je ukinuta, naravno, ona je davno ukinuta, ali to ostaje unutar čoveka.

Tvoja zemlja, nije to samo teritorijalni prostor, nisu to granice, nego je to nekakav unutarnji prostor koji ostaje do kraja u vama. To je tako.

Zbog toga je moje interesovanje i užas i bol bio sa svim tim ogroman. Te sve stvari su se godinama nakupljale.

Mi sad pričamo o Srebrenici i srebreničkim majkama. Ja ne bih rekla da je to samo o tome. Ja bih rekla da je to o svim majkama koje su izgubile. Naravno da tu film tretira taj događaj, ali isto tako – ja znam sve srebreničke majke, mi se nismo srele, sticajem okolnosti, ali sve što postoji živo, u vidu zapisa na papiru, u vidu zapisa video, svedočenja svega – ja ih sve znam i nekako ih osećam kao da su moje drugarice, kao da su mi rod.

Isto tako, bila sam svedokom – ja pričam o ženama, jer žene su nešto drugo i rat nije ženska stvar nego je to muška stvar – i isto se tako sećam nekakvih mojih novih komšinica, najnovijih komšinica početkom devedesetih godina koje su izbegle iz Sarajeva, sećam se toga, ne da se sećam, nego tih priča njihovih. Na primer, to je zanimljivo, postoji u filmu, kada se Aida vraća nakon deset godina u Srebrenicu i ulazi u svoj stan.

Moja prijateljica Goca, Sarajka, koja je nekad živela u Sarajevu, u Hrasnici su živeli, ona je to isto doživela, razumete, a srpske je nacionalnosti.

A glumac, on kupi sve. I meni je bol ista. Meni je bol ista bilo koje žene, iz bilo kog dela sveta. Ovo je, naravno, blisko, zato što je to sve naše, zato što je to bivša zemlja, gde smo svi zajedno živeli, i utoliko je sve to jače, ali isto tako ja mogu apsolutno osetim kako se u Ruandi neka žena osećala. To je sve isto.

I onda, malo se ljutim kad me pitaju, na primer, kako je to bilo igrati bosansku ženu. Razumete o čemu govorim? Pa čekajte, žena je žena, to je prva stvar, pa čekajte, mi pišemo isto pismo, mi govorimo isti jezik.

U ovom filmu, što se mene tiče, slila su se sva iskustva koja ja imam. Zbog toga je to sve skupa, čini mi se, tako snažno ispalo.

RSE: Da, definitivno važna filmska priča, važna tema. Prvi put je da je napravljen film o ovoj temi. Koliko je umjetnost, i film kao takav, sposoban i snažan da govori o stvarima iz prošlosti na način, kako ste rekli, da približava a ne da razdvaja i udaljava ljude? Može li film biti oružje za suočavanje s prošlošću na onaj pravi, ispravan način?

Đuričić: Apsolutno može. Ja da ne verujem u to, ne bih se bavila ovim uopšte. Kako da ne. To je nestvaran broj ljudi koji se javlja nama sa rečima zahvalnosti, pre svega na hrabrosti. Naravno da je umetnost pravi put da se saopštavaju stvari. Naravno, ako smo pametni. Ja pokušavam da govorim o pravoj umetnosti. Danas kod nas, pa i u svetu, mnoge nekakve stvari i pojave se trpaju u tu kategoriju umetnosti, a daleko su od nje.

Danas svako drugi za sebe kaže da je umetnik ili umetnica, ali ja mislim da umetnost ima najveću sposobnost da priča o tim stvarima, da na pravi način interpretira neki problem, da na ljudski način dođe do drugog čoveka. Apsolutno mislim.

Ja gajim nekakvu nadu da će ovaj film pogledati pre svega mladi ljudi. Sa mojom generacijom, moram da kažem, ne verujem mnogo u moju generaciju. Bojim se da je pola nas već okorelo u jednu ili u drugu stranu. Mislim da bi bilo jako važno da to mladi gledaju.

Možda je i dobro što se sada sve online događa, zato što će možda oni biti hrabriji da u mraku svoje sobe na svom laptopu da uključe ipak taj film, a da niko neće ni znati od roditelja da su oni to pogledali i da možda nešto to pokrene u njima, barem neko pitanje – pa čekaj, šta je tu zapravo bilo?

Da nekako potakne mlade ljude. Užasno je uspavana mladost svuda, ne samo kod nas, nego u svetu, kao da je lobotomija učinjena svima, ne znam, od tog konformizma, od čega, uspavani, imam utisak kao da niko nije budan. Toče se ti narativi u te mlade glave, a niko ih ne uči, od vrtića, da sami posmatraju svet oko sebe i da sami donose zaključke.

Naravno, to sad ja pričam, to svi znamo i znamo zašto se to radi – zbog toga što je onda manipulacija mnogo lakša. Ja sam stalno u kontaktu s mladim ljudima budući da sam profesor već jako dugo, i verujte mi da nekako sve što se tiče glume, užasno mi je to sve važno, da ih naučim sve, ali istovremeno, podjednako mi je važno da se prebace na taj drugi mode, da shvate da su sposobni, da imaju sve u sebi, da mogu sami da odlučuju, bez serviranja gotovih proizvoda i definicija.

RSE: Jeste li možda imali priliku pričati sa studentima, sa mladim ljudima u Vašoj sredini, jesu li pogledali film? Šta kažu?

Đuričić: Jesu, naravno, pogledali su. Oduševljeni su. Oni su pre svega pogođeni, iskreno uzdrmani. Tako je i Jasmila, u Potočarima, u Srebrenici kad je bila projekcija, takođe bila zapanjena.

Zapanjeni smo zapravo koliko se ne zna o tome. Nije uopšte jasan taj događaj, niti postoji neko veliko zanimanje da se sazna išta o tome, tako, eto, to je nekako kao da se neka konfuzija događa, ali ono što je najvažnije, na tom emotivnom planu, to je razumevanje sto posto. Nešto u smislu: Ne, ne, ovo ne sme da se ponovi, ovo ne, ovo da.

I to je nešto od stvari, da neko nešto poželi da pročita o tome, da pronađe sam, sa devetnaest, dvadeset, dvadeset i pet godina, kao što je taj momak srpske nacionalnosti u Potočarima rekao: “Oduvek sam osećao da nešto nije u redu”.

Da, bilo je tih nekakvih, da, čula sam i ja, da nešto nije u redu, a da ne znaš šta nije u redu. I onda mlad čovek pokušava da nađe rešenja, najčešće se okreće prema sebi, da on nije u redu.

Zapravo je to neki teret koji smo mi ostavili vama, ni krivima ni dužnima. To je nekako moje osećanje. Jer ne može ništa da se sakrije, ne može ništa šta je bilo da kažemo ‘E, sad, nije bilo’. Jednostavno, ne može. Onda je to kao i svaki život u laži, to na kraju puca, puca kad se najmanje nadaš, na nekim čudnim mestima i na čudnim stvarima. To ne može dugo da se čuva.

RSE: Kad govorimo o stvarima iz prošlosti, htjela sam da Vas pitam o filmu “Dara iz Jasenovca”.

Đuričić: Nisam ga pogledala pa ne mogu onda da govorim o njemu. Ne znam šta Vam je bilo pitanje.

RSE: Pitanje je bilo kako komentirate kampanju koja se u Srbiji vodi kad je riječ o filmu “Dara iz Jasenovca”, a s druge strane sve one negativne ocjene i komentari koji su usmjereni na film o Srebrenici i filmu “Quo vadis, Aida”. S jedne strane se silno želi potvrditi kvalitet i istinitost, uvjetno rečeno, jednog filma, a s druge strane dovesti u pitanje i diskreditirati priču o genocidu u Srebrenici, barem prema onom što se moglo vidjeti na društvenim mrežama?

Đuričić: Jasno. Da, ovo je bez veze, budući da nisam gledala film. Ne mogu ništa bliže da Vam kažem. A u čemu živimo mi? Pošto podeljenost je velika, čini mi se da je podeljenost trenutno u svim državama ogromna i to su obično nekakve progresivne i nekakve snage koje vuku unazad.

To se dogodilo svima.

To je najbolji primer bila Amerika, kad je bilo oko Trumpa i Bidena. Videli ste koje su to količine ljudi koje su bile za Trumpa, milioni i milioni ljudi. Ti shvatiš da je to zamalo. To je neki sveukupni trenutak koji mi sada živimo i kao da se ovaj čitav svet dvoumi – da li će da krene napred ili će da krene u nešto veoma radikalno, desno, razarajuće, nešto što nas vodi nekakvim novim ratovima i totalnoj destrukciji.

Mislim da je to nekako na globalnom nivou, pa se to dešava i kod nas. Meni kao čoveku nije bilo nimalo prijatno, ali čini mi se da se to nekako najviše tiče društvenih mreža, gde je taj otvoreni prostor, sve se zove demokratija, gde danas može svako apsolutno da kaže svoje mišljenje o svemu, i to uglavnom, u 90 posto slučajeva na necivilizovan način, veoma primitivno, grozno itd.

Ja ne želim u tome da učestvujem, to nije prijatno, ali s druge strane, toliko je mnogo dobrih odjeka za “Aidu”, verujte mi, da je toga mnogo više nego negativnog. U Srbiji. I svuda. Ja se bar trudim da se okrećem ka pozitivnim stvarima. Jer nije tačno da je njih manje. To nije tačno. To je nešto što ovo vreme, ovaj trenutak diktira, to je nešto što mediji stalno forsiraju – skandalozne stvari, nekakve užasne breaking news – znači stalno neko držanje u strahu, negativno, negativno, negativno.

A zamislite kada bi se pozitivnim stvarima davao isti toliki prostor. Tako da je to neka šarena laža u koju oni žele da nas uvuku. Tako isto i ovo sve. Mene to uopšte ne zanima. “Dara iz Jasenovca” je jedan film, “Quo vadis, Aida?” je neki drugi film. Ja mislim da treba da postoje oba ta filma, ja mislim da treba da postoji još puno, puno filmova koji će pričati o svim zlodelima koja su se dogodila ovde, koji će lečiti ljude, naše ljude na svim stranama, koji će im dati nekakvu utehu, nešto, koji će osetiti oprost, nekakvu mogućnost za pomirenje. To je to.

A ovo što se događa, to su politike i to zaista nema veze sa mnom. Ja sam tu da se bavim, možda je malo bez veze reći – svojim poslom, jer gluma nije posao, gluma je život. To je tako. Ovo ostalo, to je sve prolazno.

RSE: Kažete da je važno da pravimo, da gledamo filmove koji liječe, koji mire. Možete li se složiti sa mnom da je još važnije da ih prave, da snimaju, da govore o njima, glume u njima žene? Vi ste radili na filmu s Jasmilom. Jasmila priča ženske priče, važne ženske priče. Kako je bilo raditi s Jasmilom i mislite li da se budi ta nekakva svijest da je važno da žene govore o ženama, da pišu knjige, da prave filmove o ženama?

Đuričić: Pa, jasno, to je po prirodi stvari tako. Sve što žena podrazumeva to je taj neki drugi pogled, drugi pogled na čitav svet, pa samim tim na film, na glumu, na bilo koju stvar. Čega god se dotaknemo to je nešto drugo. To je užasno važno. Ja ne znam Jasmili koliko sam zahvalna, ne postoje te reči koliko sam joj zahvalna da mi je dodelila ovu ulogu. To je takav jedan prostor u takvoj jednoj ozbiljnoj stvari. Uživala sam.

E, sad, premalo je toga. Jasmila je veoma usamljena na ovim našim prostorima. Da, imate žena reditelja u Bosni i Hercegovini, ali premalo je. Ja se nadam da je to sada nekako krenulo.

Ženske uloge na filmu kod nas ne bih komentarisala uopšte. To je prosto neukusno, to je neukusno do koje mere ne postoje ženske uloge. To je nedopustivo, ali to govori u kakvom društvu mi još uvek živimo i gde je žena u našim društvima.

Jasmila je svakako neko ko to razbija svim snagama, odavno. Staviti ženu u centar ove priče, još žene majke, to je bio pun pogodak. Tu, majka žena kad je u pitanju, tu prestaje sve. Prestaju sve politike, sve prestaje.

Ja ne vidim još uvek da se to u regionu menja, to je još uvek neki muški princip, primaran u svemu, u svim stvarima. Ja kroz svoje stvaralaštvo do sada takođe sam na taj u početku možda nesvesni način dokazivala, a sada već dugi niz godina sa nekakvom punom svešću o tome se bavim svojim poslom i živim život.

RSE: Kazali ste da Vaše društvo još uvijek nije stvorilo prostor za žene i za ženski rad. Moram Vas pitati o nedavnim događajima u vezi sa seksualnim zlostavljanjem na akademijama, univerzitetima, fakultetima u cijeloj regiji. Nakon što je glumica Milena Radulović iz Beograda izašla u javnost i ispričala svoju priču javilo se bezbroj žena, djevojaka, mladih žena, zrelih žena, koje su ispričale svoje priče, anonimno.

Kako učiniti da društvo bude, u stvari, podrška, sredina gdje žene mogu prijaviti, odnosno govoriti i o takvih stvarima, i o dobrim i o užasnim stvarima koje im se dešavaju, a ne da im društvo bude kočnica i blokada zbog koje često šute godinama pa i decenijama?

Đuričić: I do kraja života. Pa ne znam. Znate kako, glumica, moja koleginica, Milena Radulović, mislim da je ona za sve nas žene učinila svojim istupom ogromnu stvar i da se prosto sada otčepila čarobna lampa i da je taj duh sada izašao i da je to nezaustavljivo.

Videli ste i sami, svedočili ste tome kako je to buknulo na sve strane, u čitavom regionu. Zašto? Jer hrabrost izaziva hrabrost.

To je fantastična stvar.

Zato je važno da svako od nas čini tu vrstu doprinosa. Nekako svaki hrabri iskorak zapravo je poticaj onog do tebe, koji će odmah da kaže, koja će odmah da kaže: ‘Pa čoveče, to je moguće, pa da, hvala ti, Milena, hoću i ja, hoću i ja’. To su te lančane reakcije. To je priča o jezivim stvarima, ali to je zapravo jedna dobra priča kako se brzinom svetlosti ljudi povežu.

Ali moramo da činimo te hrabre korake, iskorake. Moramo. Dosta je bilo tog života u mišjim rupama. To ne sme više da se radi. Ja mislim da se to dogodilo i da se to neće više lako zaustaviti.

Vi me pitate – kako, a ja već vidim kako. Na sve strane su se mlade žene organizovale. Ja se toplo nadam da će to da preraste u nekakve ozbiljne organizacije koje će jednoga dana postati, zašto da ne, institucije koje će se boriti za ženska prava i sve što se tiče žene.

Ako posmatramo medije, to je kao ovo, mi, Oskar, danas, sutra, prekosutra, ćao. Gotovo. To je tako. Ako ti posmatraš i misliš – to je tako, ako je krenulo s Milenom, nakon nje Ivom Bilinčić, i kad su krenule devojke da se priključuju, i sada više gotovo da niko ne piše o tome, čovek može da pomisli – ništa nije vredelo.

Međutim, ne. To se radi i dalje, itekako. Pozornost medija, to je nekakav taj aktivizam. Kao što kažete da su se žene svih godina prijavljivale. Isto tako mislim da treba sve da se uključimo, ako ti se išta učini sumnjivim, svakoj od nas, ne samo na sebi, nego u prisustvu nekakvim situacijama, nekoj drugoj ženi, devojci da se događa, jednostavno, nešto čuješ iz susednog stana, da nekako odmah okreneš pravi telefon, a ne kao – ma, nije to moja briga.

A mi živimo nekako u tom trenutku gde za svaku stvar je – ma, dobro, šta ja imam s tim, šta ja tu mogu. Čuvena rečenica – šta ja tu mogu. Možeš puno. Kad bi svako dao sve od sebe – uuuh.

Kažem, strašno je, ali istovremeno, to me jako obradovalo što se dogodilo, što je neko rešio, i to nije neko, nego je to javna ličnost. Zbog toga mislim da smo mi svi koji jesmo javne ličnosti u obavezi. Nekako je drugačije kad istupi neko ko je javna ličnost. To prosto dobija nekakav širi značaj.

RSE: Možemo li još prokomentirati sve ovo što se dešavalo prethodnih godinu dana u Vašem životu. Kako ste proživjeli ovu godinu iza nas? Kako ste radili? Koliko se promijenio način rada? Je li Vam nedostajao kontakt sa studentima, s mladim ljudima? Kako ste prevazilazili te okolnosti i te prepreke? Ima li neka pouka, nešto što ste naučili u ovog godini?

Đuričić: Što se studenata tiče, mi zapravo nismo prestajali da radimo, odmah smo se prebacili na online nastavu i moram da priznam da smo napravili neke jako zanimljive stvari.

Svako je glumio iz svoje kuće, iz svog grada, iz svog sela, iz svoje sobe. Napravili smo neke jako dobre stvari. To je bilo čudesno – radili smo preko skajpa – ne mogu da ga nazovem medijem – da je to prelazilo rampu i dopiralo nekako do drugog čoveka. Ono što je najvažnije, uspeli smo nekako da ostanemo na okupu, nismo izgubili veze međusobne, nekako je klasa ostala čvrsta.

Vrlo često su nam ti časovi bili kao nekakav ventil. Oni kažu da im je to bilo jedino u lockdownu gde su ponovo se osećali živima. To mi je divno da smo tako to nekako progurali.

Onda smo se sada vratili u zgradu Akademije. Bilo je dirljivo, ti susreti, prvi. Ne znam, čudno – grljenje, suzne oči, plakanje.

A mi ovde, porodično, nama je bilo veoma lepo u tom prvom lockdownu. Boris i ja smo svih ovih godina jako mnogo radili i to se pretvorilo u jedan veliki godišnji odmor. Bavio si se sobom, kao i puno ljudi, od spremanja kuće do vraćanja nekim davnim željama, htenjima. Neko je crtao, neko je čitao sve što nije uspeo da pročita prošlih deset godina, joga, itd. Nekakav rad na sebi, kuvanje, nekakvo ugađanje sebi. Tako da smo nekako lako, čini mi se, prošli kroz to.

Meni lično je nekako onaj drugi talas, jesenas, to mi je teško palo, taj jedanaesti mesec, kad je krenulo, e tu sam osetila nekakav baš unutarnji pad, kao neka lagana depresija. Nakon lockdowna je vrlo brzo došlo leto, lepo vreme, i to nas je spasilo sve, a onda smo ušli u zimu i ponovo taj strašni novi talas. Onda je, čini mi se, nekako svima definitivno postalo jasno da neće to biti baš tako lako.

Onda sam se nekako iščupala, u januaru je već stigla neka serija, koja je komedija, u Banjoj Luci sam snimala, Nikola Pejaković je napisao jednu divnu stvar, mnogo smo se zabavljali na setu i nadam se da će i vama, publici, to biti isto tako zabavno. Godio mi je taj smeh sada, odjednom, koji se pojavio.

RSE: Hvala Vam što ste odvojili vrijeme. Puno sreće u radu, a vezano za film, naravno, svi želimo da najprije u Sarajevu bude velika premijera, da film pogledamo svi zajedno, kad to bude moguće.

Đuričić: Da, to nam je svima želja. Znate kako je to čudno osećanje – to je veliki krug, ne znam koliko nas je bilo, 70 ljudi, iz devet zemalja, i divno nam je bilo. I sada, taj film koji je izašao, nikada nismo videli posle.

To je neverovatno.

Ne sa ovim ljudima iz sveta, nego ja nisam videla nikog iz Sarajeva, nikog od kolega. To je potpuno čudno, tako da svi maštamo o toj nekakvoj velikoj sarajevskoj premijeri, gde ćemo se svi sresti, sresti sa publikom, naravno i pokloniti, i nekako to isporučiti na pravi način.

Čitajte više