Pepe le Tvor: kultura uživanja

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Izvini, Pepe, stari prijatelju, šta god pisali o tebi oni koji nisu razumeli tvoju misiju u vremenima radosti i uživanja. Za ove smradne spodobe koje nas drže pod okupacijom, ti si nedostižni gospodin.
Pepe Le Tvor, foto: Warner Bros/Everett Collection
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Saosećam sa Pepeom, koji je tvor. Neumorni zavodnik, donekle limitiran u svojim pohodima, zbog neprijatnog mirisa. Nije li Pepe Balkanac, koji svoju podpazušnu aromu nosi kao odlikovanje i neodoljivi erotski stimulans? Ama, jok. Naprosto mu od prirode nije dato da miriše. Tačnije, tvor nije za svačiji nos, ali je on sebi i te kako zavodljiv.

On je dakle prilično smrdljivi tip, a ipak uporan u nakani da nađe ljubav svoga života ili smrti, pa i da umre za dodir koji mu je nedostupan. I tako ide kroz svoj tvorovski život, i slučajno otkriva parfimeriju kao spasenje. Mačke, na koje se Pepe, omiljeni junak ovog teksta namerio imaju osetljiv njuh. Ali, vidite, naš Pepe je u stanju da izađe na kraj sa svojim posebnim bićem. Osvaja mačku na koju se namerio kako zna i ume. A pokazalo se da ume. I konačno nije u moći da se odbrani od nje. A i zašto bi se branio, on naprosto nije dasa koga vole na prvi pogled.

Uz Pepea su rasla moja deca, razdragani klinci koji su svog junaka videli kao borca i zabavljača, neodoljivog govornika ludačkog francuskog slenga.

Pepe le Tvor nikada neće biti zaboravljen, mada ga odavno nigde nema. Priče o njemu ostaju zauvek, kada se sa mojom decom, sada sredovečnim ljudima, i njihovim devojčicama saberemo u letnjim kosmajskim subotama.

Pepe, zaljubljen je, ona ga ne hazume, nehvozna je, ghladna je, će umhre od nejede!

Moje davne i neugasle uspomene na omiljenog tvora probao je da ukalja neki kolumnista iz Njujork tajmsa, izvodeći iz svoje maglovite podsvesti – jer svesti o tome nema – ideju kako je Pepe, zamislite, „normalizovao kulturu silovanja“.

Ova zamisao je svakako nastala zbog iznenadne hipoteze autora o ličnoj gluposti koja je sama svoj cilj, jer drugih ciljeva nema. Pa je tako svoje akutno zakrečenje pustio na slobodu.

Pepe je, u stvari ideja o radosti! Taj ljubavnik koji teškom mukom pristupa svojim princezama, ništa ne radi silom, niti suptilno. Niti ume niti ne ume, čini za svoje silne emocije samo ono što mora. Ubija se od sudnje muke da bude voljen, i traga za razlozima svoje socijalne izolacije među mačkama. U njih se zaljubljuje, a ne u tvorice, manje-više greškom. Ali, ko još nije bio grešan u ljubavi?

Čitave litre parfema troši na sebe u poništavanju svog jedinog mirisa koji mu je dat od boga ili đavola, ali ne ide. Sve dok ga njegov šarm – koji prevejana budala iz Njujork tajmsa nimalo ne konta – ne učini neodoljivim. I mačke ga, naravno, opsedaju, a posebno jedna, ona prava i jedina.

Još mnogo pre promocije Pepea u silovatelja, pojavile su se glasine da je Pera Detlić histerični galamdžija koji izaziva agresiju. Mačak Tom je destruktivni tip koji ruši sve pred sobom u jurnjavi za običnim mišem, a Džeri je podlac koji podmeće mačku politički nekorektne zamke. Paja Patak ide golokur, jer ne nosi nikakve gaće, a Pata sa svoje strane nema suknju, pa puritanci mogu da naslute šta je vidljivo kod Pate ako nije patak. Duško Dugouško je ludak koji više liči na berzanskog prevaranta nego na zeca. Tasmanijski đavo podseća na Vesića, biće koje dolazi u stanje sužene svesti kad vidi drvo.

Brzi Gonzales i Spori Rodrigez, neodoljivi miševi su pod optužbom da su ismevali meksičku sijestu, tada sve živo kunja pod vrelim suncem. Piksi i Diksi su banditi koji ismevaju naivnog mačka Džinksa. Pera Kojot super genije je manijak inovator koji svoje jedinstvene izume troši na odvratnu Pticu Trkačicu. A ona je, sa svoje strane simbol segregacije sličnih letećih, ili trčećih stvorenja.

Pevac Sofronije, na drugom mestu kod vašeg autora i kod njegovih nekadašnjih adolescenata, odmah iza Pepea, optužen je za stalno zlostavljanje kučeta, koje njegov vlasnik drži na lancu. Genijalni Pilac, onaj što Sofronija uči fizičkim zakonima, sedi u magarećoj klupi, jer ne poštuje starije petlove, iako su glupi. Kvočka sa pletivom koja bi da se udomi kod Sofronija i opseda ga, primer je osobe sklone nedopustivom kokošjem spopadanju.

Kalimero je bednik koji traži pravdu od drugih, umesto da se sam izbori za nju, i drži bezveznu polovinu ljuspe od jajeta na pilećoj glavi. Patak Dača je potpuno frustriran, izgubljen slučaj, koji se godinama druži sa zecom Duškom, tragajući u stvari za patkom svog života koje nigde nema.

Moje unuke odrastaju uz Sunđera Kockalonea. Biće koje ne postoji, osim kao deo mrtve prirode, četvrtasti stvor kojim je njihov deda brisao tablu u prvom razredu osnovne škole. Od životinja, konjići odeveni u haljinice: moj mali Poni. I mnogo nepoznatih bića, kojima je zajedničko da ih nema.

Nema tvorova, miševa, mačaka, petlova, pataka, kučića, zečeva, kojota, detlića, ptica trkačica…

Svi su oni postali nepodobni pred ljudima, koji ne mogu da razumeju decu niti da tumače izvore radosti.

Ali nam u sobama gostuju mnogo gadniji, opasni stvorovi koji se ne gase i drže decu pa i odrasle u strahu. Lupeži, barabe, ubice, krivokletnici, rugobe, strašne spodobe su pred očima naših devojčica i dečaka. I niko ne brani decu od onoga što u sebi te sablasti nose: nešto mnogo gore od simbolike i filozofije straha ili kulture silovanja. To je zlostavljanje kao navika, sadistička narav zlostavljača, način života. Strah od budućnosti koje možda nema.

Izvini, Pepe, stari prijatelju, šta god pisali o tebi oni koji nisu razumeli tvoju misiju u vremenima radosti i uživanja.

Za ove smradne spodobe koje nas drže pod okupacijom, ti si nedostižni gospodin.

Čitajte više