Građani – objekti ili subjekti?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Građanin-objekat je entitet nad kojim se, suštinski govoreći, sprovode radnje marketinga i ubeđivanja u ispravnost ideja koje zastupa jedna politička organizacija, a to najčešće jeste klasična politička stranka.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Nisam politikolog niti sociolog, ali jesam građanka koja aktivno učestvuje u društveno-političkom životu ove naše sumorne zemlje. Dajem sebi za pravo da tragam za odgovorima na političke dileme budući da, kao svaki građanin/građanka, imam želju da zajedno sa svojom porodicom i prijateljima živim u uređenoj i normalnoj državi.

Pitanje iz naslova ću razjasniti opisom pojmova koji se u pitanju nalaze. Građanin-objekat je entitet nad kojim se, suštinski govoreći, sprovode radnje marketinga i ubeđivanja u ispravnost ideja koje zastupa jedna politička organizacija, a to najčešće jeste klasična politička stranka. Cilj ovog marketinga jeste pobeda na organizovanom takmičenju u popularnosti, tj. na izborima. Promovisanje sopstvenih ideja stranke čine na različite načine – reklamama, spotovima, emisijama, tekstovima, tribinama i slično. Sve to spada u uobičajene političke poslove. Ozbiljna nevolja nastaje kada vladajuće stranke tretiraju građane kao grla u stočnom fondu pa ih, manje ili više nasilno, sprovode na izbore koristeći sredstva prinude – ucenjivanje, fizičke ili egzistencijalne pretnje, pa čak i kupovinu kao na stočnoj pijaci.

Nemam nameru da izjednačim sve političke stranke u pristupu izbornoj utakmici. Ovo što trenutno doživljamo u naprednjačkoj Srbiji nema presedana, kako u marketinško-medijskoj manipulaciji i kolektivnoj hipnozi građanstva, tako i u nasilničkom odnosu prema svakom pojedincu koji se mora priključiti zbiru naprednjačkih glasova. Primitivizam i nasilje su najbolji opisi vladajuće ekipe.

Iako različite u kvalitetu, sve političke stranke u Srbiji su, međutim, izjednačene u jednoj stvari – za svaku od njih građanin je objekat za mentalno obrađivanje i zbrajanje glasova. Tu počinje i završava se uloga građanina u političkom životu Srbije! Kako nam dosadašnje iskustvo govori, političar koji iz opozicije pređe u status državnog funkcionera ima običaj da vrlo brzo izgubi kontakt sa svojim biračima, izdigne se iznad trivijalnosti običnog života, zaboravi da je uposlenik tih istih građana i pomisli da je vladar, zaboravi svoju obavezu da nam podnosi račune o državnim poslovima i finansijama, ignoriše izveštaje revizorskih i kontrolnih tela, izbegava pitanja novinara često se arogantno i drsko obračunavajući sa njima, itd.

Takva transformacija u kratkom vremenskom periodu (od pre do nakon izbora) nije samo posledica ljudske psihologije i slabosti karaktera – to je duboko usađeno uverenje da se politikom bave isključivo političari, takoreći nad-ljudi sa nedokučivih visina, da je vladanje nekakvo nad-stanje, gotovo metafizička kategorija ili sila koja građane treba da ukalupi u nekakav šablon mišljenja. Političari na vlasti ubrzo postanu uvereni da su rođeni za vladanje, konačno ostvarivši svoju upisanu sudbinu pokoravanja pastve. Slika i prilika trenutnog predsednika Srbije samo je ekstremni primer mentalne devijacije u intrapsihičkom doživljaju sopstva. Ne odnosi se ova dijagnoza samo na glavnog među glavnima, niti samo na sadašnje funkcionere vlasti. To je boljka koju uočavamo na svim funkcijama, ma koliko malene one bile, kao i u svim pređašnjim režimima. Možemo raspravljati o kvantitetima ovog zastranjivanja u proteklim decenijama, ali poenta bi ostala ista.

Postoji nekoliko društvenih posledica goreopisanog uvreženog stava političara da su građani samo posmatrači političkih dešavanja, izuzev u vreme predizborne kampanje kada postajemo objekti političkog marketinga ili nasilja. Prvu posledicu predstavlja nezainteresovanost, pa čak i aktivni otpor građana da se uključe u procese u svojoj zemlji, uključujući i izbore. Ovde sam dužna napomenuti da je situacija postala još grđa u poslednjih deset godina budući da se pod naprednjačkom vlašću građani nalaze u kontinuiranoj ulozi silovanog objekta i to iz prostog razloga što kampanja nikada ne prestaje. Druga posledica se može sažeti kroz već poznatu i izlizanu izjavu demoralisanih građana – svi su isti! Istina je da se političari i političke opcije razlikuju u manirima, političkim vizijama, postupcima, pa čak i u krajnjim namerama, ali jesu isti, ili sasvim slični, kada se radi o percepciji uloge građana u definisanju politike i dinamici društvenih procesa.

Iz svega navedenog proizilazi treća, dubinska posledica koja urušava čitavo društvo. Setimo se brojnih protesta širom Srbije tokom poslednjih nekoliko godina. Postoje dve odrednice koje ih opisuju. Prva je da građani većinski odbijaju da se povežu sa opozicionim strankama, pa su se tako protesti, koji su okupljali na hiljade ili desetine hiljada nezadovoljnih građana, gasili ukoliko bi se formalna opozicija isturila u vodeće pozicije. Druga karakteristika je tipična za „tematske“ proteste – pitanje uzbunjivača, plata, kredita, zagađenja, urbicida, prodaje državne imovine ili plodne zemlje, studentskih domova, itd. Učesnici i organizatori ovih protesta uvek naglašavaju da njihovi protesti i nezadovljstvo nemaju veze sa politikom, što samo po sebi jeste posledica ogromnog nepoverenja prema opozicionim strankama, straha od represivnog manira vladajuće stranke i, možda još važnije, gađenja prema pojmu „politika“.

Reklo bi se da je otpor građana prema politici rezultat uvreženog odnosa političara prema građanima-objektima i posledičnog sistemskog izneveravanja svih očekivanja od nekada vladajućih stranaka. A politika je, zapravo, mnogo toga. Politika je postupanje građana koji se bore za čist vazduh, za svoje reke, za svoju obradivu zemlju; politika je cena kilograma krompira ili maline, cena đubriva i goriva za traktore; politika je lekarski glas protiv urušenog zdravstvenog sistema i državnih laži; politika je gašenje Prirodnjačkog muzeja ili studentskih poliklinika; politika je postupanje banaka prema korisnicima kredita; politika je Beograd na vodi, Novi Sad na vodi, fontana na Slaviji, rušenje gradskog parkića ili seča drveća u svakom gradu u Srbiji; politika su udžbenici i dostojanstvo prosvetnih radnika… Mogla bih da nabrajam na deset strana šta jeste politika, a mogu i zaokružiti sve ove primere rečima da politika jeste sve ono što uokviruje naše živote u društvenom kontekstu i postavlja nam pravila življenja. Najveći jadac i problem našeg društva je to što su nas ubedili da je politika isključivo delatnost stranaka. Ovakvo stanje građane parališe i oduzima im svest o sopstvenoj snazi u društvenoj dinamici.

Moja velika strepnja vezana je za uverenje da stranke opozicije uglavnom nisu daleko odmakle od pogubnog mišljenja da su građani objekti, kao i da mora postojati znak jednakosti između pojmova stranka i politika. Ovde ću navesti jedan primer odnosa političara prema organizovanju građana koji je izrečen u emisiji na TV Kurir. Govoreći o postojanju više opozicionih platformi za pregovore s vlašću o izbornim uslovima, Boris Tadić se upustio u kritikovanje Skupštine slobodne Srbije (SsS) za koju navodi da je to grupa nezavisnih intelektualaca koji se petljaju u politiku.

Na ovom mestu moram da pojasnim da SsS predstavlja grupu građana koja okuplja univerzitetske profesore, školske profesore, pravnike, lekare, medicinske sestre, poljoprivrednike, preduzetnike, radnike, penzionere, studente, novinare, politikologe i ostale profesije, ali i neka stručna i aktivistička udruženja i sindikate. Zajedničko za sve ove ljude jeste gorenavedeno shvatanje politike i odbijanje da budu objekti u političkim utakmicama. Boris Tadić je mišljenja da je „opasno ukoliko bi ta grupacija pretendovala da preuzme političku ulogu“ i da „nije normalno da grupa građana sa pozicijom političke i intelektualne nezavisnosti na mala vrata preuzima ulogu političke organizacije“. Dalje nas Tadić obaveštava da je to „posao politike koja preuzima odgovornost za ono što se nudi u javnosti“.

Nekoliko stvari je ovde duboko netačno i sporno. Prvo na šta nas tera bivši predsednik Srbije jeste da se mi nužno moramo opredeliti za neku opozicionu stranku kojoj ćemo dati poverenje, ne uzimajući u obzir stanje u kome tog poverenja uopšte nema. Njegov odnos prema građanima kao objektima vrlo je uočljiv kroz ovaj stav jer nas stavlja u poziciju „uzmi ili ostavi“ nešto od ponude koja postoji. Dakle, mi smo nemi posmatrači koji bi trebalo da na kratko ulete u igru onog trenutka kada nam se nešto od ponude na izborima učini primamljivim. Do tada se, valjda, očekuje da ćutimo i apstiniramo na svim narednim izborima.

SsS je u dubokom neslaganju sa mišljenjem Tadića da samo stranke jesu političke organizacije. Neću ponovo da ispisujem šta sve politika jeste. Svako građansko okupljanje koje pokušava da reši neki problem, ma koliko partikularan ili lokalan, bavi se politikom, ima argumente za svoje postupanje i svakako preuzima odgovornost za svoje delovanje, veoma često i sasvim direktno tako što aktivisti bivaju hapšeni, otpuštani i fizički maltretirani.

Sve o čemu govori g. Tadić imalo bi donekle smisla u uređenim državama sa civilizovanim strankama kojima se poklanja poverenje i koje adekvatno reaguju na potrebe građana-subjekata. U takvim državama civilno društvo ima razvijenu ulogu uticaja na stranke i modelovanje politike. Mi smo daleko od ovakvog doživljaja građanstva, kako od strane vlasti, tako i od strane, nažalost, opozicionih stranaka. Odbijanje građana da masovnije učestvuju u protestima koje organizuju opozicione partije upravo jeste posledica arogantnog odnosa prema građanima-objektima.

Malo podsećanje iz nedavne istorije pred peti oktobar jasno nam pokazuje kolika je snaga građana i tzv. intelektualne elite. Ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji nisu preplavili članovi stranaka, već građani koji su svoje poverenje poklonili tadašnjim strankama i uglednim ljudima koji su ispred njih stajali promovišući ideje slobode. Većina prepoznatljivih nestranačkih učesnika protesta devedesetih ubrzo se povukla iz političkog života, a poverenje u stranke je prokockano i izgubljeno. Sada smo tu gde jesmo, a isti politički igrači traže bespogovorno poverenje građana-objekata. U to se uklapa, rekla bih, i Tadićev stav da „politika preuzima odgovornost“, pretpostavljam na izborima kada građani-objekti ocenjuju politički rad stranaka. Godine 2012. Tadić nije dobio prelaznu ocenu. Još uvek krivi građane-objekte i intelektualnu elitu zbog belih listića, ne pronalazeći u sebi ni zrno odgovornosti.

Još mi je preostalo da razjasnim ulogu Skupštine slobodne Srbije u pisanju platforme za pregovore s vlašću o uslovima za buduće izbore. Stvar je vrlo jednostavna – mi smatramo da se tretman građana pre i tokom izbora (tzv. izborni uslovi) odnosi na naše elementarne ljudske slobode i prava u civilizovanom društvu – pravo da budemo informisani kroz profesionalne medije i oslobođeni ucena i pritisaka pre izbora i na biračkim mestima, da navedem samo neka. Ukratko, ovi problemi se pre mogu označiti kao kršenje ljudskih prava nego kao pitanje stranaka. Ovde strančarenju mesta nema!

Skupština slobodne Srbije kroz ovakav stav „obrće igricu“, tj. građani su postavljeni u centar političkih dešavanja. Građani su subjekti, učesnici u političkom procesu i sva društveno-politička dešavanja tiču se njih! Uloga političkih stranaka jeste politička borba u užem smislu, kroz institucije sistema, gde će se naši predstavnici boriti za naša prava, ostvarivati naše potrebe i podnositi račune nama, svakog dana. Imam potrebu da još jednom naglasim razliku između ovog „građanističkog“ i tradicionalnog shvatanja politike – građani moraju biti kontinuirani, svakodnevni nadzornici političkih dešavanja (kroz otvorene medije i odgovore političara na sva naša pitanja i zamerke), a ne pasivni konzumenti odluka i posmatrači politika između dva izbora. Sasvim je jasno da nismo izmislili ništa novo, nešto što već ne postoji u političkoj teoriji, pa čak i u praksi. Mi samo želimo da to ostvarimo – ovde, u ovoj Srbiji.

Da zaključim – prošlo je vreme blanko poverenja u obećanja političkih stranaka. Bez građanskih organizacija koje se neće odreći uloge subjekata u političkom životu, neće biti promene naprednjačkog režima. Opozicione stranke se moraju priključiti građanskim pokretima, a ne komandovati njima. Ideja građanina-subjekta je sledeća: zaboravi samosažaljenje i ogorčenost, jer ta malodušnost je kolaboracija u propasti; zaboravi ulogu žrtve i postani odgovorni građanin/građanka ove zemlje.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.