Nedoumice oko nuklearne energije i deset godina posle Fukušime

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Deceniju posle nuklearne katastrofe u Fukušimi, pored problema s kontaminiranom vodom i zemljištem, stanovnici te oblasti se suočavaju s psihičkim problemima.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Deceniju posle nuklearne katastrofe u Fukušimi, pored problema s kontaminiranom vodom i zemljištem, stanovnici te oblasti se suočavaju s psihičkim problemima. S druge strane, dok je prva reakcija na nesreću bila gašenje nuklearnih reaktora, Japan i pored nepoverenja javnosti ponovo razmatra veću upotreba nuklearne energije kako bi ispunio svoje ciljeve u borbi protiv klimatskih promena, pišu svetski mediji.

Nepoverenje javnosti

Kada su snažni zemljotres i cunami pogodili Japan 11. marta 2011. godine izazivajući razaranje gradova i topljenja jezgra nuklearnih reaktora u Fukušimi, zaprepašćeni svet pratio je haotičnu borbu za suzbijanje najgore nuklearne katastrofe na svetu od Černobilja, ističe Rojters.

Naleti talasa izazvani zemljotresom magnitude 9 stepeni Rihtera udarili su u severoistočnu obalu, usmrtivši skoro 20.000 ljudi i uništivši postrojenje Fukušima Daići, dok je više od 160.000 stanovnika pobeglo kada je radijacija izbijala u vazduh.

Japanska vlada je potrošila oko 300 milijardi dolara za obnovu cunamijem razorenog regiona Tohoku, ali je zabranjen pristup oblasti oko postrojenja u Fukušimi, dok i dalje opstaje zabrinutost zbog radijacije i mnogi stanovnici iz tog kraja nastanili su se negde drugde.

Japan ipak ponovo raspravlja o ulozi nuklearne energije u energetskom snabdevanju, jer zemlja siromašna resursima želi da postigne neto karbonsku neutralnost do 2050. u borbi protiv globalnog zagrevanja.

Od preostala 33 japanska komercijalna reaktora tek devet je odobreno za ponovno uključivanje u skladu sa sigurnosnim standardima posle Fukušime, ali samo četiri rade, u poređenju sa 54 pre katastrofe. U prvoj polovini prošle godine nuklearna energija je pokrivala samo šest odsto energetskih potreba Japana, u poređenju sa 23,1 odsto za obnovljive izvore i skoro 70 odsto za fosilna goriva.

Demonstracije protiv nuklearne energije posle nesreće su s vremenom izgubile na snazi, premda i dalje postoji nepoverenje, ukazuje Rojters. Istraživanje iz februara pokazalo je da se širom zemlje 53 odsto stanovništva protivi ponovnom pokretanju reaktora, u poređenju sa 32 odsto koji su za. U Fukušimi je samo 16 odsto podržalo ponovno uključivanje reaktora.

Voda kao simbol

Pored ostataka nuklearne elektrane Daići nalazi se više od 1.000 ogromnih metalnih rezervoara s gotovo 1,25 miliona tona vode sakupljene posle havarije koja je i dalje opasno radioaktivna, piše Vašington post uz konstataciju da deceniju posle katastrofe, kontaminirana voda simbolizuje muke Japana.

Pošto ponestaje prostora za izgradnju dodatnih rezervoara, vlada želi da postepeno ispusti vodu u more u naredne tri decenije, mada ih zasad, ukazuje američki list na ocene stručnjaka, u tome sprečavaju Olimpijske igre i loš publicitet pre početka takmičenja u julu. Ideja o puštanju vode razgnevila je i ribolovce u Fukušimi koji su tek stali na noge posle kontaminacije okeana 2011, a nezadovoljna je i Južna Koreja, iako je udaljena skoro 1.000 kilometara.

Međutim, kada je reč o nauci, japanska vlada i energetska kompanija TEPCO koja je vlasnik postrojenja u Fukušimi tvrde da je ona na njihovoj strani, navodi Vašington post. Voda je već očišćena ili će biti očišćena pomoću naprednog sistema za prečišćavanja ALPS koji može da ukloni gotovo sve radioizotope, uključujući zaista opasne poput stroncijuma i cezijuma. Ostao bi tricijum, prirodni izotop vodonika koji se smatra manje opasnim po ljudsko zdravlje i koji nuklearne elektrane širom sveta rutinski ispuštaju u okean. Zajedno sa tricijumom bili bi i sitni tragovi radioaktivnog izotopa ugljenik-14.

Što se tiče poverenja javnosti, japanska vlada i TEPCO su na klimavijim nogama, pošto su od prvih nedelja imali tendenciju da se umanjuju loše vesti, dodaje list.

Stručnjaci iz Grinipisa (Greenpeace) kažu da postoje rizici i puštanje tricijuma i ugljenika-14 u more i da bi bilo bolje da se to odloži bar do 2035. Oni tu odluku povezuju za mnogo značajnije obećanje japanske vlade – da se iz razorenih reaktora ukloni izuzetno radioaktivni materijal do 2041. ili 2051. godine, iako tehnologija za to još ne postoji. U novom izveštaju, Grinpis je za to obećanje ocenio da je “samoobmanjivanje”.

Izneverene nade

Mada uklanjanje 900 tona otopljenog nuklearnog goriva iz havarisanih reaktora tek treba da počne a japanska vlada još nije smislila šta da radi s radioaktivnom zemljom nagomilanom u velike crne kese, problem u oblasti oko Fukušime, sada većinom nije kontaminacija, ocenjuje Ekonomist, ukazujući da je mali deo područja zabranjen za stanovanje, dok stope raka u regionu nisu porasle a zdravstveni rizici su mnogo manje izraženi nego što se strahovalo posle katastrofe.

U protekloj deceniji vladini napori na rekonstrukciji bili su usredsređeni na infrastrukturu i dekontaminaciju zemljišta, ali, podvlači časopis, naglasak na fizičkoj rekonstrukciji promašuje poentu imajući u vidu da su stope depresije i anksioznosti među stanovnicima Fukušime više nego dvostruko veće od nacionalnog proseka. Bolesti poput dijabetesa i hipertenzije su češće, verovatno zbog kontinuirane anksioznosti i poremećaja. Uz to porodice su razdvojene, a sredstva za život izgubljena.

Posle katastrofa u Fukušimi političari su napore za rehabilitaciju predstavili kao priliku za širi preporod nakon ekonomske stagnacije i demografskog pada, kao istorijsku prekretnicu koja će kroz zajedničko iskustvo oblikovati generaciju, da bi na kraju umesto da podstakne reforme, nuklearna nesreća iznedrila razočaranje, ističe Ekonomist.

Bilo je, možda, previše očekivati revoluciju, ocenjuje časopis, dodajući da se katastrofa slučajno dogodila tokom samo drugog kratkog perioda u posleratnoj istoriji Japana kada Liberalno-demokratska partija nije bila na vlasti. Povezivanje nesreće s Demokratskom partijom Japana, koja je bila na vlasti od 2009. do 2012, pomoglo je diskreditovanju ideje o reformi i političkoj promeni.

Liberalno-demokratska partija se i dalje zalaže za nuklearnu energiju uprkos skepticizmu javnosti, mada je bilo nekih promena sa strožim nadzorom nad nuklearnom industrijom. Sada je poboljšana spremnost za katastrofe, ali, kako piše Ekonomist, i dalje postoje iste mane koje su otežale odgovor na katastrofu – slaba centralna vlast, nedostatak koordinacije između ministarstava, loša komunikacija, birokratska nefleksibilnost, dok se politički zamah za reforme raspršio.

Rivalitet s obnovljivim izvorima energije

Katastrofa u japanskim reaktorima označila je prekretnicu za nuklearnu industriju koja je nekada obećavala da će svetu dati gotovo neograničen izvor energije, piše Volstrit džurnal, ukazujući da su širom sveta kao odgovor na Fukušimu pooštreni propisi i odloženi projekti novih reaktora, dok bi, na primer, u Nemačkoj poslednji reaktor trebalo da bude ugašen sledeće godine.

Prerano je, međutim, reći da je nesreća u Fukušimi svuda ubila nuklearnu energiju, podvlači američki list i dodaje da je umesto toga, svet podeljen na bogate razvijene države koje se uglavnom plaše nuklearne energije i niz zemalja u razvoju, predvođenih Kinom, gde nuklearna industrija još gaji nade za širenje.

Širom sveta 1. jula 2020. bilo je 408 aktivnih nuklearnih reaktora, što je pad sa 437 neposredno posle Fukušime, dok nuklearna energija proizvodi oko jedne desetine svetske struje, u poređenju sa vrhuncem od 17,5 odsto pre četvrt veka.

S druge strane, globalni pokret za smanjenje emisije ugljenih gasova ponegde daje vetar u leđa nuklearnoj energiji. Prema podacima Svetske nuklearne asocijacije širom sveta je u izgradnji oko 50 reaktora, od čega 16 u Kini. Neke države poput Kanade razmatraju novu generaciju manjih reaktora.

Pre Fukušime, ističe Volstrit džurnal, nuklearna energija se uglavnom takmičila s fosilnim gorivima, dok danas bitku vodi s obnovljivim izvorima, posebno s energijom sunca i vetra. Pojedini stručnjaci ocenjuju da nema smisla raditi 10 ili 15 godina na novim nuklearnim elektranama s obzirom na brz pad troškova obnovljive energije i baterija za njeno skladištenje.

Zastupnici nuklearne energije, međutim, kažu da obnovljivi izvori nisu nužno jeftiniji kada se uzme u obzir nepostojanost u snabdevanju. Oni takođe kažu da je cena nuklearne energije povećana zbog teške regulacije koja povećava građevinske i operativne troškove. Ali, podvlači Volstrit džurnal, tu se uveliko nadvija Fukušima, jer sa sećanjem na radijaciju posle katastrofe javnost, a posebno u Japanu, opire se argumentima za slabiju regulaciju.

Nuklearna energija ipak neophodna Japanu?

S druge strane, ukazuje Blumberg, zelena budućnost Japana zahteva povratak u nuklearnu prošlost, pošto će ta zemlja, da bi ispunila globalne klimatske obaveze, morati ponovo da pokrene gotovo svaki reaktor koji je zatvorila posle katastrofe u Fukušimi 2011. godine, a onda i da izgradi dodatne.

To je zastrašujući tehnički izazov koji će zahtevati od države da ubrza obnavljanje rada reaktora i pronađe trajno rešenje za problem skladištenja radioaktivnog otpada. Jednako teško za vladu premijera Jošihide Suge biće da ubediti oprezne regulatore i širu javnost koja gaji duboku zabrinutost zbog bezbednosti.

Od preostala 36 reaktora Japan mora da pokrene oko 30 do 2030. godine da bi ispunio obaveze prema Pariskom klimatskom sporazumu, a do sada je spremno devet. Ipak, oko 39 odsto Japanaca želi da se zatvore sve nuklearne elektrane, pokazalo je februarsko istraživanje. Mnoge lokalne vlasti nerado daju odobrenja za rad reaktora, dok su sudovi podržali zahteve za privremeno zatvaranje nekih aktivnih reaktora.

Ta protivljenje je problematično za japansku vladu koja je obećala da će smanjiti emisije štetnih gasova za 26 odsto do 2030. s nivoa iz 2013. u skladu s pariskim obavezama.

Budući da se danas fosilna goriva poput tečnog prirodnog gasa i uglja koriste za proizvodnju većine električne energije u Japanu, samo za ispunjavanje pariskih ciljeva, Japan bi trebalo da poveća udeo nuklearne energije na 20 do 22 odsto do 2030. godine, ukazuje Blumberg i ističe da će za ambiciozniji cilj da zemlja do 2050. bude karbonski neutralna taj udeo morati da bude još veći.

Čitajte više

U SAD-u je platformski rad zahvatio puno veći broj zanimanja nego u Europi – osim kao vozači taksija, čistači/ce i dostavljači hrane, platformski radnici pružaju i usluge poput brige o djeci i starijima.
Izgubi li Vučić Beograd, onda je stvarno gotov, u tom slučaju tron na dvoru postaje simbol istinski ceremonijalne komedije.
Vreme je da jasno kažemo da se pravo na Medicare mora proširiti na milione starijih radnika kojima je zdravstvena zaštita najpotrebnija.