Parazitske orhideje Čarlsa Darvina

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Nisam biolog ali mi je ovih dana, dok sam čitao neke od mnogih napisa o filmu „Dara iz Jasenovca“, dolutala misao da bi se moglo govoriti i o jednom posebnom obliku parazitizma u umetnosti, pesništvu, filmu i drugim oblicima interpretacije, reinterpretacije, opisivanja i prepisivanja i da dalje ne navodim nebrojene mogućnosti tumačenja ili kvazitumačenja velikih događaja iz bliže i dalje prošlosti.
Foto: Mina Milenković
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Čitajući nedavno Darvinovu knjigu „Put jednog prirodnjaka oko sveta“, pisanu zamalo pre dva veka, saznao sam da postoje prekrasne parazitske orhideje koje žive na nekom drveću u Patagoniji ili Ognjenoj zemlji. Postoji nebrojeno vrsta parazitskih biljaka, neke među njima žive u skladnoj zajednici sa biljkom kojom se parazitski hrane, ali ima i takvih koje pre ili kasnije usmrćuju svog nedužnog hranitelja.

Nisam biolog ali mi je ovih dana, dok sam čitao neke od mnogih napisa o filmu „Dara iz Jasenovca“, dolutala misao da bi se moglo govoriti i o jednom posebnom obliku parazitizma u umetnosti, pesništvu, filmu i drugim oblicima interpretacije, reinterpretacije, opisivanja i prepisivanja i da dalje ne navodim nebrojene mogućnosti tumačenja ili kvazitumačenja velikih događaja iz bliže i dalje prošlosti. Svi ti prohujali događaji iz bliže i dalje prošlosti izloženi su raznim vrstama parazitizma, a naročito oni najsvežiji kojima je zadojena, opijena, opsednuta, zanesena, zaražena ili začarana određena sredina, najčešće čitav jedan narod ili pripadnici pojedinih konfesija i drugi, svako na svoj način. Ali kako mi namera nije da se upuštam u druge primere, zadržaću se na pomenutom filmu „Dara iz Jasenovca“. Dva naroda u najvećem broju i na dva različita načina, srpski i hrvatski, opsednuta su, začarana, ojađena, narkotizirana, mentalno i u svakom drugom smislu zaražena i traumatizirana (odaberite reč koja vam odgovara) temom Jasenovca, Gradiške, Glinske crkve i da ne nabrajam dalje. Bilo da su rane sveže ili od starina, svaka tragična i traumatična priča umnožava se u neizbrojivim varijantama. I tako se događa da na jedan film, čak i pre nego što ga je neko video, onako kako hronični astmatičari reaguju već i na samu pomisao o astmatičnom reagensu – potencijalni gledaoci reaguju pre nego što su film i videli. On je na izvestan način „već viđen“, emocije su se unapred razbuktale, bujica mentalnih slika nezaustavljivo navire u opsednute glave, pa ono što se na platnu de facto događa različito je od filma „Dara iz Jasenovca“. Svi filmovi zasnovani na velikim istorijskim događajima, pa tako i ovaj, jesu u znatnoj meri kao pomenute parazitske biljke na deblu drveta domaćina. Taj parazitizam primetan je i u filmu „Dara iz Jasenovca“ koji se grčevito i bukvalno hvata za opšte i poznate istorijske činjenice, nažalost bez stvaralačke snage i sposobnosti da se samostalno izdigne i razvije iznad doslovne arhivske građe. Šta je tu „umetničko“? I inače se redovno i olako koristi sintagma „umetnički film“. Svi filmovi, ako nisu dokumentarni ili crtani su „umetnički“. Kad bi se tako olako postupalo u vrednovanju literarnih dostignuća u istoriji književnosti, bilo bi desetostruko i stostruko više „velikih umetničkih književnih ostvarenja“. Iako su granice između umetničkog i neumetničkog treperave i pomerljive, postoje ipak neka neprikosnovena osnovna merila. Film o kome je reč nije umetnički film, on je tek jedna od mnogih mogućih sinetehničkih rekonstrukcija jednog dela arhiviranih istorijskih dokumenata, niz pokretnih slika kako je često voleo da kaže vrhunski poznavalac filma Vlada Petrić, bez onoga što umetničko delo čini značajnim, bez jasne idejne orijentacije, bez dubljeg smisla, poetike, moralne ili filozofske vodilje. Ono što bi se u njemu moglo izdvojiti kao umetničko može biti muzika, mogu biti pojedina glumačka ostvarenja, ali ne film kao celina. Film počinje i završava se na parazitskom osloncu istorijskih događaja i iz tog okvira nije u stanju da izađe.

Ispisujem reči Jasenovac, Gradiška, deca sa Kozare, ostrvo Pag, Srebrenica, opsada Sarajeva, Markale – i da ne nabrajam dalje a moglo bi se mnogo toga nabrajati na našu zajedničku i veliku sramotu. Značajni umetnici, oni sa nesumnjivim darom i moralnim i ljudskim odlikama, mogli bi se sa time izboriti, nikada do kraja možda u nekom idealnom smislu, ali to je tako u umetnosti od kako ona postoji – između ostalog i sa izazovima parazitizma, kako bi bar donekle svojim viđenjem tragičnih i traumatičnih istorijskih događanja probili tvrdokorne slojeve svesti onih opijenih, opsednutih, zanesenih, zaraženih i začaranih, kakvih je više nego mnogo, a na radost nezatrovanih pojedinaca.

Pomenuću neka svoja lična iskustva. Jednom je neko meni, trinaestogodišnjaku ili četrnaestogodišnjaku, dojavio da se ispod Kule Nebojše na obali pod Kalemegdanom nalaze neki leševi. Ne sećam se ko je pošao sa mnom da to vidi, sećam se samo da nas je bilo dvojica ranih pubertetlija. Na obali pod Kulom Nebojšom šetao se vojnik sa puškom. Stražar. Čuvao je pristup od radoznalaca. Vojnik se lagano kretao levo desno i u trenutku kad je zamakao za kulu mi smo kao Indijanci, kao gušteri, dopuzali bliže i ugledali tri leša povezana žicom. Ono što mi je naročito zapalo za oko, i što i dan danas u sebi mogu videti kao na fotografiji nabrekle su tamno smeđe, crvenkaste dojke leša devojke. Poprsjem je bila izvan vode, a jedna joj je dojka bila kao od prepečene gline, kao da ju je neki mitološki vajar nedavno oblikovao. Bila je u sredini između dva muškarca. Jedan je bio u vodi, drugi na pesku posut krečom. Bilo je još leševa podalje od vode, takođe isprskanih krečom. Povukli samo se unazad i vratili kućama.

Posle sedam i po decenija od tog događaja ne samo da se ne mogu više ničega sećati nego u sebi ne mogu naći nit traga nekakvih osećanja. Kao da ta priča ne pripada meni. Znam da su ta osećanja ipak negde duboko u meni pokopana, ali ne verujem i ne želim da ikad isplivaju na površinu. Možda su utkana u celokupno moje biće, razređena i bezopasna kao uspešno preležana bolest.

Mnogo godina kasnije, na trećoj godini studija režije, na tada nazivanoj Pozorišnoj akademiji, čamcem svog dede, knjigovesca Jovana Porubovića sa Varoš kapije, čamcem zvanim čiklja, privezanog uz obalu pod Savskim mostom – sa jednim drugarom vršnjakom zakačio sam se za jedan šlep koji nas je Savom odvukao čak do Siska. Putovanje uz reku trajalo je sedam dana. Potom smo Savom nizvodno krenuli nazad ka Beograda. Pred nama je bilo šest stotina kilometara. Taj put prevalila je i ona nesrećna trojka kod Kule Nebojše. Naivno smo računali da će nas matica reke brzo dovesti do Beograda ali nije bilo tako. Motor niti jedro nismo imali, samo dva zavozna vesla i jedno krmeno. Drugog dana od kako smo napustili Sisak, u toku noći bio sam na kormilu. Zaspao sam u nekom polusedećem položaju i probudio se u zoru. Matica reke nasukala nas je na obalu. Prvo što sam ugledao bila je visoka obala od stvrdnutog crvenog peska i tabla na kojoj je pisalo „Jasenovac“. Kao i svi znao sam naravno da je postojao nekakav logor Jasenovac i da su oni leševi pod Kulom Nebojšom odavde krenuli na svoje poslednje putovanje. Popeo sam se sa drugarom na obalu i ugledao veliko u nedogled prazno polje bez ijedne žive duše, ako ne računam hiljade pataka koje su se brčkale i galamile u mnogim rupama sa vodom. Nikakvih zgrada, ničeg ljudskom rukom napravljeno. Pokoja vrba. Jedino što sam primetio bili su tanki stubići sa prikovanim daščicama na kojima je masnom bojom bilo ispisano „Mesto za iskrcavanje leševa u Savu“, „Kovačnica“ , „Mesto za iskivanje lanaca“… i slično. Više od toga se ne sećam. Da, sećam se dobro i pruge koja je vodila nasipom baš tamo gde nas je reka nasukala na obalu, pruge za vagone iz kojih su u reku bacani leševi. Maglovito mi je u pamćenju i slika tornja neke crkve u izmaglici na obzorju. U tom praznom pejzažu sem pataka i nas dvojice ničeg živog na vidiku nije bilo. Požalio sam što nemam fotoaparat da taj prizor snimim, naročito one table i prugu, ali prilikom isplovljavanja iz Beograda minijaturni aparat ispao nam je u vodu zajedno sa municijom za jednu pušku koju sam ne sećam se više kako i gde nabavio. Mislim da sam je ukrao iz jednog praznog ruskog vojnog kamiona negde u blizini Kalemegdana. Kako smo bili gladni i ne naročito zainteresovani za jasenovačke prizore (proučavaoci istorije reći će sada „šteta“ ili možda neće, svejedno, ja sam godinama kasnije žalio što nisam poskidao one table sa natpisima), odlučili smo da uhvatimo jednu od mnogobrojnih pataka kako bismo najzad došli do nekog mesa. Hranili smo se uglavnom ribom kad bismo je sami ulovili i, naravno, povrćem iz bašta na obali. Da dodam za radoznale da smo na dedinoj čiklji imali malu furunu sa limenim čunkovima. koju su deda i njegova porodica za vreme teških godina rata koristili za grejanje. Moj saputnik i sapatnik, zvali smo ga Jovica Džabaleban, svirao je klarinet i poneo ga je sa sobom. Te noći, guste kao testo, dok nas je reka lenjom maticom spuštala nizvodno, žvaćući žilavo nedopečeno pačije meso, Jovica je uzeo svoj klarinet i počeo da svira neku popularnu srpsku pesmu. Sve je bilo kao u nekoj bajci, opijajuća tišina, svežina noći, glas poneke ptice iz šuma na obali i odjeci klarineta. Odjednom su se sa jedne od obala začuli glasovi ljudi koji su se pesmom veselo pridružili svirci sa našeg instrumenta, ali ubrzo potom, sa druge obale, začuli smo glas čoveka koji je grubo uzviknuo „Cigani“. Možda nismo bili u pravu, ali pomislili smo da su ljudi sa dve obale otpočeli neku svoju uobičajenu prepirku kojoj je povod bila naša svirka. Džabaleban je prestao da svira. Zbunjeni ćutali smo i čekali u pustom tunelu između obala. Reka se nije oglašavala, kao da je bila zaleđena. Nekoliko minuta kasnije začuli su se tihi glasovi i pljusak vesala iz nekog čamca blizu iza nas. Uplašili smo se. Možda je to zbog patke, pomislio sam. Izvukao sam pušku i kako nije bilo metaka samo sam je repetirao kako bih zastrašio „nevidljivog neprijatelja“. Naivno, detinjasto ali tako je to bilo. Ni u jednom ratu nisam učestvovao, rat se događao u vremenima mog detinjstva. Bolje se sećam manastira Manasije i branja jorgovana sa brda Pastorak nad rekom Resavom i manastirom. I jednog ubistva, jedinog ubistva i smrti koje sam u ratu video. Ali zvuk repetiranja puške i sada čujem kako odjekuje u nemom tunelu nad rekom. Pljusak vesala i glasovi sa reke posle toga nestali su, a mi nastavili da klizimo tihom vodom. Zaspali smo obojica, prepustili se blagoj matici reke a kad je izašlo sunce činilo nam se da su i prethodni dan i prethodna noć bili više deo nekih naših snova nego stvarni doživljaji. Ne osećam da su mi u sećanju na tu noć ostali ikakvi veći ožiljci.

U Beograd smo stigli posle tri nedelje. Odjurio sam na fakultet, bio je to poslednji dan školske godine i samo milošću svog profesora, legendarnog Josipa Kulundžića i na drugi način ne manje legendarnog doktora Huga Klajna dopušteno mi je bilo da polažem ispit treće godine pozorišne režije. Posle tolikih dana u divljini činilo mi se da sam i dalje u dedinom čamcu i više na Savi nego na drugom spratu Pozorišne akademije, u to vreme u ulici Knez Mihajlovoj.

I šta je sve ostalo u meni i gde se sad skrivaju sećanja, osećanja, slike, zvuci i sve drugo utonulo u depoe moje svesti i njenih nedostupnih slojeva? Šta je ostalo od prizora pod Kulom Nebojšom? Šta je ostalo od prizora pustog jasenovačkog polja sa hiljadama pataka, bara i onih stubova sa užasavajućim natpisima? Dok ovo ispisujem iz te moje dublje svesti ne dopiru ni slike ni zvuci. Tišina i Tama. Kao u onom nestvarnom ponoćnom tunelu na reci Savi nad kojom su se nagnule šume i planina Kozara.

Zašto sam ovu svoju malu priču, neuporedivu sa silinom dimenzija i ambisnim dubinama tragike Jasenovca i Markala i ostrva Paga i opsade Sarajeva i Srebrenice i večitom genocidnom proganjanju Cigana i tolikih drugih ljudskih užasa i zverstava čovekovih, kakvih nema i nije nikada bilo ni u jednoj od životinjskih zajednica – dodao svom razmišljanju o filmu „Dara iz Jasenovca“? Prvi i možda najistinitiji odgovor bio bi da ne znam. Ipak, između jednog i drugog postoji neka unutrašnja veza, u meni je, u nekoj nevidljivoj senci. Da li bih se usudio da snimim ili zamislim nekakav mali film o tom našem putovanju i tom čudu, kad nas je matica reke Save dok smo u toku noći spavali kao zaklani u dedinom čamcu izbacila baš na obalu Jasenovca? Ne, ne bih se usudio, ne bih to umeo da iskažem samo slikama, ima tu mnogo toga izvan slika, mnogo toga nevidljivog. Pusti pejzaž nekadašnjeg logora govorio mi je više, i dalje mi govori više nego što bi mi govorio nerazrušeni logor Jasenovac, dok ga još nisu bili pretvorili u pusto polje sa barama i patkama. Da li bi takav film neko drugi mogao napraviti? Neko ko bi razumeo sklad između jednog drveta i one zadivljujuće parazitske orhideje kojoj se divio Čarls Darvin?

Zašto je sravnjen sa zemljom logor Jasenovac? Na svojim predanjima na rimskom univerzitetu La Sapienza Predrag Matvejević je često govorio o važnosti kulture sećanja, ali takođe i o važnosti zaborava. Važnost zaborava? Šta bi rekao dragi Predrag o pustom polju sa jasenovačkim patkama? Da li bi mu to bio primer kulture zaborava? Nije na ovo pitanje teško danas odgovoriti, nasilnička metamorfoza logora u pusto polje sa patkama samo je dala maha imaginacijama, svakojakim. Naredbodavac rušenja nije to znao ili nije to hteo da zna. Matvejević nije više među nama ali i da jeste, ne znam kakav bi mu, onako mudrom i zanosno pričljivom bio odgovor? Ne uništavaju se sećanja rušenjem logorskih građevina, nestankom ubojica i nestankom žrtava. Možda bi reči važnost zaborava trebalo zameniti nekim drugim rečima, prostranijim i manje krutim, kao i reči važnost sećanja, uostalom. Meni lično, pusti pejzaž sa bezbrižnim jasenovačkim patkama, sem one jedne koju smo ubili i zbog čega posle toliko godina osećam nekakav skriveni mali stid, i onog tvrdog betonskog cveta Bogdana Bogdanovića, još jednog mog dragog prijatelja koji nas je napustio, govori više od svih postojećih slika i mnogo više od pokretnih slika Antonijevićeve „Dare iz Jasenovca“.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.