Pandemija kao izgovor

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Foto: Peščanik
Jedna od specifičnosti pandemije na srpski način je istrajnost političke laži. Jedino je laž ovde upornija od virusa. Uprkos dokazima o suprotnom, laže se o svemu u pandemiji i van nje.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Pandemije donose epohalne društvene promene? Za mene je to pitanje, za mnoge neupitan zaključak. Najteže društvene promene, nastupile kao ishod teških pandemija, imaju jedan zajednički imenitelj: ogroman broj smrti. Kuga koja je harala naročito u 14. veku, ubila je više od polovine tadašnjeg stanovništva Evrope, španska groznica 1918. koštala je između 50 i 100 miliona ljudskih života, AIDS oko 32 miliona. Za umrle i umiruće pandemije imaju kapitalni konačni efekat. Za preživele, ostaje pitanje da li društvene promene, uloga države, poštovanje pojedinačnih prava, naročito ljudske slobode, po izlasku iz pandemije – znače novoosvojenu slobodu, jačanje društvene kohezije i solidarnosti, demokratizaciju društva i države, ili obrnuto.

Nema dovoljno dokaza za tvrdnju da pandemija, kad se okonča, nosi epohalnu promenu društva. Revolucije koje su imale preovlađujući uticaj na svet i jesu donele epohalne promene – od pravne, oličene u Magna Carta Libertatum, preko industrijske, francuske, komunističke, pada Berlinskog zida – ne izgledaju neposredno povezane sa pandemijama, a istorijska nauka drugim činiocima pridaje odlučujući značaj o njihovim povodima i uzrocima. Isto važi i za svetske ratove, kao i velike regionalne ratne sukobe. Zašto onda tvrdnja ili makar osećanje da je virus moćan, možda i moćniji u izazivanju promena – od ljudske delatnosti rata ili revolucije? Verujem, zato što pandemija još traje, zato što smo mi, još uvek živi, između. I zato što smo, možda pogrešno, uvereni da su ljudske radnje i ideje predvidive, a mutacije virusa nisu. Predvidivo je samo toliko da mutacija ima i da će ih biti. U kom pravcu idu – nije.

Dakle, danas smo mi, ljudi celog sveta, smešteni između preživljavanja i konačnog ishoda. Da nam je tekuća pandemija donela promene svakodnevnog života, da je bitno ograničila naša prava, da je ojačala ulogu države, neretko u pravcu autoritarizma – nije sporno, činjenica je. A takve ili slične promene, ograničenja ljudske slobode, autokratsko jačanje države donose ratovi i revolucije, makar dok traju, često i kad se okončaju. Ratovi i revolucije nose, dok traju, pojačan rizik za ljudski život zbog masovnog ubijanja i oskudice – baš kao i pandemije. Zato nije neobično što se svuda – ne samo kod nas – vodi rat, rat protiv virusa. Neprijatelj je nedovoljno proučen, ne pomažu obaveštajci ni kontraobaveštajci. O virusu oni ništa ne mogu saznati. Ipak, u Srbiji, mora se već ovde notirati, predsednik države je bar u jednoj prilici obavestio populus da je saznanja o raširenosti domaće epidemije dobio – od BIA.

Pandemija je stvar javnog zdravlja, te time reakcija na nju presudno potiče od države, od nekog njenog organa. Kako države reaguju na pandemiju? Mogu li se uspostaviti određene zakonitosti? Koje fundamentalne ideje utiču na konkretnu državu da zauzme određeni pravac delovanja?

U tekstovima o državnim politikama borbe sa virusom – i neretko sa sopstvenim građanima – ističe se nekoliko osnovnih pristupa (G. Delanty, Six political philosophies in search of a virus: Critical perspectives on the coronavirus pandemic; S. Walby, The COVID pandemic and social theory: Social democracy and public health in the crisis). Ti pristupi su tek fragmentarno i u osnovnim obrisima izneseni, jer kriza još traje, njena dužina se ne može proceniti, vakcine nisu globalno dostupne, pravac mutacija virusa nije još čvrsto naučno saznanje. Oni su važni, bar utoliko što svedoče o živosti ljudske misli, o potrebi da oni koji su pod pandemijom promišljaju njen uticaj na društvo, da se postave iznad nje. Zatvoreni u svojim sobama, okruženi knjigama i web sajtovima, neizostavno se vraćaju Fukoovom (Michel Foucault) leprozarijumu, koji je služio isključivanju iz društva bolesnih, ali i siromašnih (History of Madness)i njegovom modelu disciplinske vlasti, čije je poreklo video u uterivanju straha od kuge, formulisanom u 17. veku (Discipline and Punish: The Birth of Prison). Primena regulative o kugi dovodi do potpunog zatvaranja: „To je izdeljen, nepokretan, zamrznut prostor. Svako je prikovan za svoje mesto. A ako se pomeri to čini rizikujući svoj život, zarazu ili kažnjavanje“.

Teze Delantija i Silvije Volbi počivaju na istim pristupima, a nude različite zaključke.

Ti pristupi su najpre utilitaristički: interes zajednice je iznad interesa bilo kog pojedinca. Na početku pandemije, to je u nekim državama (Britanija, Švedska) dovelo do primene „imuniteta krda“, ali kad se pokazalo da teza zapravo nije utilitarna, jer uništava sistem javnog zdravlja, prešlo se sa slobodne cirkulacije ljudi na zatvaranje i distanciranje. Potom je kao alternativa utilitarizmu, otpočelo promovisanje kantijanskog pristupa. Habermas, vodeći politički filozof današnjice ustvrdio je da je Kantov pristup u tome da „napori države da spasu svaki pojedinačni ljudski život moraju imati apsolutnu prednost nad utilitarističkim idejama o nepoželjnim ekonomskim gubicima“. Prema ovom stavu, dostojanstvo čoveka ima nadmoćnu normativnu snagu u određivanju konkretnih politika, čak i kad je u ovom slučaju nejasno kakve bi one mogle biti“. Sledeća ponuda jeste libertarijanska, koja u centar stavlja ljudsku slobodu, „dopuštajući“ fizičko distanciranje, ali ne i zaključavanje. Nadalje, jedan od najpoznatijih pristupa je Agambenov, zasnovan na Fukoovoj disciplinskoj vlasti: država zloupotrebljava pandemiju da bi održala trajno vanredno stanje i da bi obezbedila sebi pokornost građana ukidajući ili ograničavajući brojna ljudska prava. Iako olako kritikovan da je podložan teoriji zavere, zato što je u ranoj fazi pandemije nalazio da je ona nerealna (Wolby), što nije sasvim tačno, jer je tvrdio da je svesno preuveličana, Agamben je pogodio u centar, naročito kad je reč o rubnim evropskim izbornim autokratijama poput Mađarske, Srbije i Poljske: „Društvo koje živi u trajnom vanrednom stanju ne može biti slobodno. Mi praktično živimo u društvu koje je žrtvovalo slobodu takozvanim ‘bezbednosnim razlozima’ i koje je osudilo sebe na život u trajnom stanju straha i neizvesnosti“. Agamben ne nudi neki drugi odgovor, različit od onog koji je već dao u svojoj knjizi Vanredno stanje – dok čita čovek ostaje sleđen u osećanju da je virus ubitačan patogen demokratije, da takav kakav je izjeda društveno tkivo baš kao i Fukoova disciplinska vlast. O primenjivosti ovog pristupa na političko stanje u Srbiji pisala sam u tekstu Vanredno stanje kao normalno. Sledeći pristup je Žižekov. Pišući o izlasku iz pandemije, on zaključuje da čovečanstvo iz ovakve krize može ili da potone u varvarstvo ili da osmisli novi komunizam. Virus razotkriva pošasti kapitalizma, a tekuća kriza je poziv da se čovečanstvo oslobodi tiranije tržišta. Najzad ima naznaka bihejvioralnog pristupa, razvijenog u Britaniji: ljudi se ne ponašaju racionalno (brexit je jasan dokaz za to); zato je potrebno razumeti karakter iracionalnog delanja, da bi ono moglo biti kontrolisano.

Iz ovih, samo naznačenih pristupa, Delanti izvodi sledeći zaključak, koji bi se mogao nazvati sintetičkim izborom dobrih strana svih ovih pristupa, koji ipak ne ide dalje od dobrih želja: „Jasno je, vlasti moraju da kontrolišu širenje virusa, ali sa mnogo više opreza u izboru stepena militarizacije koji je potreban da to bude uspešno, a da bude stvarno prihvatljivo za demokratiju. Obični apeli za slobodom nisu dovoljni, naročito zato što sadašnje zatvaranje i slične (mere) imaju značajnu javnu podršku (iako ima znakova preispitivanja pošto je vrhunac zaraze prošao). Verovatno je ozbiljnije pitanje manjka slobode – koje je gotovo uvek pitanje individualne slobode – nego što je to pitanje demokratije. U svakom slučaju, kapitalizmu, kao što je Fuko bio potpuno svestan, sloboda je neophodna, jer on ne može da funkcioniše u totalno disciplinovanom društvu“.

Volbi se umesto libertarijanskog, zalaže za social-demokratski odgovor na pandemiju, što će reći za odgovor javnog zdravstva i radije profesije nego države, uz neupitnost potrebe za državnim merama u obliku i obimu na koje presudno utiče profesija.

Izvesna zakonitost se može ustanoviti, ma kako ovi pristupi bili vrednosno različiti. Pandemija uvek ograničava individualne ljudske slobode, nezavisno od vrednosti u ime kojih se ograničenja postavljaju, a radi istog cilja – ograničenja i kontrolisanja zaraze. Da bi se zaraza kontrolisala država se militarizuje – u različitim stepenima – time se militarizuje društvo i vrednost demokratije se smanjuje. I dalje, pandemija ostaje kao pretnja i kad se završi. Na primer, u Mađarskoj Orban vlada dekretima, u Izraelu se govori o maltene državnom udaru koji je izvršio Natanijahu, boreći se protiv virusa, u SAD je državni tužilac zatražio trajan boravak pritvorenika u zatvoru dok pandemija traje. Uspostavljena je kontrola kretanja građana putem mobilnih telefona. Svi ovi „udari“ mogu ostati i kad pandemije više ne bude – ljudi se na to naviknu, bilo šta može biti povod.

Nešto od svih ovih pristupa, tome smo neposredni svedoci, postoji i u Srbiji. Ali ima i nekih specifičnosti. Najpre, zajedno sa još nekim državama srednje i istočne Evrope, Srbija je nekoliko godina pre izbijanja pandemije već bila kategorisana kao hibridni, tj. autoritarni režim.

Autoritarizacija se tokom pandemije svela na samo jednu ličnost – predsednika Republike. Otuda je potekao histerični pristup pandemiji. U vreme manjeg širenja zaraze, mere su bile drastične – gotovo potpuno zatvaranje, a za starije ljude potpuno. Vanredno stanje je proglašeno na neustavan način, a postojeći zakoni o vanrednoj situaciji i zaštiti od zaraznih bolesti faktički stavljeni van snage. U vreme kad je autokrata smatrao da treba popustiti mere i omogućiti fudbal i izbore, kao simbole za igre i hleb(?), dokazano je (BIRN) da je obim zaraze i broj umrlih svesno skrivan i lažiran. Respiratori nisu bili namenjeni samo spasavanju života, već i predizbornoj kampanji. Tokom leta, epidemija se razobručila, bez drastičnih mera, kao da je vlast zaboravila na nju. U jesen, odjednom, preovlađuje utilitaristički pristup – ekonomija je važnija od baka i deka. Oni su, naime, u skladu sa bihejvioralnom teorijom ispunili očekivani zadatak – glasali su. Nabavljene su vakcine, vakcinacija je otpočela i vlast se ponaša kao da je pandemiji kraj, iako broj zaraženih stalno raste, a broj umrlih ostaje sumnjivo ujednačen.

Jedna od specifičnosti pandemije na srpski način je istrajnost političke laži. Jedino je laž ovde upornija od virusa. Uprkos dokazima o suprotnom, laže se o svemu u pandemiji i van nje.

Vlasti je pošlo za rukom da podeli profesiju na struku, tj. na „državotvorne“ lekare, tj. na lekare odane državi (to sam ja) i na ostale, među kojima su oni željni da pobedi virus, tj. Ujedinjeni protiv kovida, tj. opozicija u očima vlasti, među kojima je povelik broj onih koji su istovremeno neznani heroji crvene zone. Toliko da se odista ne zna ni ko pije ni ko plaća. Izuzev dr Kona – on ne plaća ničim osim izgubljenom lekarskom čašću.

Kafane, skijališta i šoping molovi proglašeni su svetim mestima napredne srpske ekonomije. Ljudski životi ovde nemaju toliku vrednost da bismo uopšte pomislili da se s njima mogu meriti. Anti-kantijanski pristup doživeo je punu afirmaciju. Nigde nije primenjen izuzev ovde, na iritantno iracionalan način.

Srbiji nije dovoljan rat protiv virusa. Istovremeno sa ovim, ona, voljom Gospodara vodi još jedan – rat protiv mafije. Za sad je ratište ograničeno na konferencije za novinare, urednika Informera i varvarsko pokazivanje fotografija smaknuća odsecanjem glave i sakaćenja. Inovirani Žižekov komunizam – stoj! Varvarstvo – napred!

Građani Srbije su podjarmljeni – strahom, izgubljenošću, egzistencijalnim ucenama, evrima. Svaki ćošak otpora se guši, makar i preventivno. Ostaje samo Agambenov goli život.

Vakcina u Evropi nema. Ovde ih je Opsenar pribavio, tajnovito, volšebno. Ali podjarmljeni ljudi bi da mru, pre nego da se vakcinišu. Što zbog nekažnjivog Nestorovića, što od nedostatka elan vital. To se desi kad se pretera sa jarmom i pokoravanjem – ljudi postaju nekontrolisano iracionalni. Neće vakcinu. A on je naručio 14 miliona. I silno se istrošio.

Zemlja se okreće oko svoje ose, Srbija oko svog oca nacije. A iznad glava nam ubrzano otkucava Fukoovo klatno (nije Michel, već Léon Foucault, sasvim drugi i drugačiji), teško i preteško, u ritmu sve brže frekvencije planete Zemlje. Dok se ne otkine, a mi u Srbiji to odbijemo i da primetimo.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.