Mit o zlatnom paketu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Predsednik Biden je zaključio da je ovog puta bolje da pogreši tako što će učiniti previše nego da učini premalo. Odlučio se za „veliki“ paket od 1,9 triliona dolara.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Suočen sa izazovom pokretanja američke ekonomije u doba pandemije, i poučen posledicama nedovoljnih mera koje je preduzela administracija predsednika Obama posle Velike recesije 2008. godine, predsednik Biden je zaključio da je ovog puta bolje da pogreši tako što će učiniti previše nego da učini premalo. Odlučio se za „veliki“ paket od 1,9 triliona dolara.

Istaknuti komentatori sa centra političkog spektra, kao što su Larry Summers i Olivier Blanchard, upozoravaju da bi ga takva odluka mogla skupo stajati. Oni procenjuju da će veliki finansijski stimulus izazvati nagli skok inflacije i rast kamatnih stopa, zbog čega bi Bidenova administracija mogla biti prinuđena da nepopularne mere štednje počne da uvodi neposredno pred izbore 2022, što bi Demokratsku stranku moglo koštati kontrole nad Kongresom – kao što su neadekvatne mere za ekonomski oporavak Obamu koštale većine u Kongresu na izborima 2010.

Problem u ovoj debati je to što i pristalice i kritičari Bidenovog plana polaze od pretpostavke da postoji neki još neutvrđeni iznos u dolarima koji je dovoljan, ali ne i preveliki. Spor se vodi oko toga koji iznos je u pitanju. Istina je da takva zlatna sredina ne postoji: bilo koji predloženi iznos finansijske pomoći će u isto vreme biti i preveliki i nedovoljan.

Da bismo shvatili zašto „zlatni standard“ koji garantuje „pravu meru“ stimulacije ne postoji, pokušaćemo da odgovorimo kritičarima koji tvrde da će najavljeni potez administracije „pregrejati“ ekonomiju i praktično predati Kongres republikancima. Centralni element njihovog predviđanja je pretpostavka da postoje „zlatna kamatna stopa“ i „pravi“ iznos finansijske stimulacije koji će osigurati takvu kamatnu stopu.

Na osnovu čega se bilo koja kamatna stopa proglašava za onu „pravu“? Kao prvo, takva kamatna stopa mora osigurati ravnotežu između raspoloživih slobodnih sredstava i produktivnog investiranja. S druge strane, ona ne sme proizvoditi nenaplative kredite, masovne stečaje i nove bankarske krize. Problem je u tome što ne postoji jedinstvena kamatna stopa koja može ostvariti oba cilja.

Ali nekada davno je postojala. Pedesetih i ranih 60-ih godina 20. veka, dok je još na snazi bio režim uspostavljen u Breton Vudsu, kamatna stopa od oko 4% je prilično uspešno održavala ravnotežu između štednje i investiranja i usput održavala profitabilnost banaka na dovoljno visokom nivou da osigura održivost kreditnog sistema.

U to vreme, ukoliko bi investicije predugo ostale ispod nivoa raspoložive štednje i ne bi se oporavile čak ni posle spuštanja kamatnih stopa, država bi se pobrinula da promišljenim merama stimulacije osigura da nivo investicija pristigne nivo raspoložive štednje, nakon čega bi kamatna stopa porasla, a ravnoteža se ponovo uspostavila. Ali avaj, to nije svet u kom mi živimo.

Kapitalizam više ne funkcioniše na taj način. Razlog je to što je Obamina administracija uz pomoć i podršku Federalnih rezervi održala u životu propale zapadne banke. Kriza 2008. bila je jednako duboka kao i ona 1929.

Kao i onda, niz stečaja, rast nezaposlenosti i pad cena doveli su do pada tražnje za kreditima. Kamatne stope su pale na nulu, a kapitalizam se našao u situaciji koju je John Maynard Keynes opisao kao „zamku likvidnosti“. Kada jednom dostignu nulu, kamatne stope se ne mogu dalje spuštati, a da ne ugroze ono što je ostalo od bankarskog sektora, osiguravajućih društava, penzijskih fondova i ostalih finansijskih institucija.

Razlika između 1929. i 2008. jeste u tome što 2008. godine bankama nije bilo dozvoljeno da propadnu. Jedan od načina da se banke održe u životu bio je veliki finansijski stimulus. Direktne inekcije svežeg novca potrošačima i preduzećima – kojim bi ovi otplatili dugove i povećali potrošnju i investicije – mogle su doneti oporavak realne ekonomije, pa tako, posredno, i Vol strita. Ali to nije bio put koji je odabrala Obamina administracija.

Umesto toga, propale banke su dobile direktnu finansijsku pomoć koja se merila trilionima dolara. Banke su sačuvane, ali ekonomija se nije oslobodila zamke likvidnosti. Novac je iz banaka prosleđen korporacijama, a pošto se njihovi kupci i klijenti u međuvremenu nisu oporavili, menadžeri su zaključili da je previše rizično sada investirati u otvaranje dobrih radna mesta, u izgradnju pogona ili kupovinu mašina. Umesto toga, novac su usmerili u finansijski sistem i tako proizveli dosad neviđenu nesrazmeru između vrednosti deonica na berzama i stanja realne ekonomije.

Nakon traumatičnog iskustva Vol strita 2008. godine, korporacije su razvile zavisnost od (gotovo) besplatnog novca i rasta vrednosti deonica, koji se nastavlja uprkos niskim profitnim stopama. Ukupna slobodna finansijska sredstva mnogostruko nadmašuju vrednost investicija, a plate, kao i potrošnja, ostaju na niskom nivou. Onda je stigla pandemija i nanela ekonomiji nove teške udarce, kako na strani tražnje tako i na strani ponude.

Zbivanja u 12 godina koje su prethodile pandemiji mogu nam pomoći da shvatimo zašto velika finansijska pomoć danas ne može doneti rezultate koji su se možda i mogli ostvariti 2009. Da bi bio uspešan, finansijski stimulus bi nivo investicija morao približiti nivou raspoložive štednje. Ali čim naslute da bi se to moglo dogoditi, finansijska tržišta će podići kamatne stope na nivo koji bi bio održiv jedino ako je odnos štednje i investicija već uravnotežen. Tako bi se korporacije koje su navikle na zanemarljive kamatne stope brzo suočile sa stečajem; kao i njihovi bankari.

To se, bar u teoriji, može sprečiti ako se stimulusom istovremeno uveća dohodak i potrošnja stanovništva, jer bi tako generisani rast prihoda korporacija kompenzovao skok kamatnih stopa. Ali u stvarnom svetu korporacije neće imati dovoljno vremena da se oslobode zavisnosti od niskih kamatnih stopa, jer će paket pomoći doneti rast kamatnih stopa mnogo brže nego rast dohotka.

Zamka likvidnosti i 12 godina zavisnosti od jeftinog novca pobrinuće se da svaki predloženi fiskalni stimulus, bez obzira na iznos, bude osuđen na propast u jednom ili oba svoja ključna cilja: to su podsticanje investicija i sprečavanje lančanog propadanja korporacija.

„Veliki“ paket je mogao pomoći 2009, ali danas je potreban zahvat širi i dublji od fiskalnog stimulusa. Koliko god novca da se ubaci u američku ekonomiju, uspeh će izostati ako se u isto vreme ne uveća kupovna moć onih koji je sada gotovo i nemaju: to podrazumeva pristojnu minimalnu cenu rada, obavezne kolektivne ugovore i direktne bezuslovne isplate pomoći stanovništvu.

Preveo Đorđe Tomić

Čitajte više