Borba za patrijarha

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Patrijarh Porfirije nije čestito ni zaseo na tron, a već je održao konferenciju za medije zajedno sa nedemokratskim predsednikom, posetio Jasenovac, dao intervju za RTS (nekada davno javni servis) i nakon toga, sasvim odgovorno, otišao u samoizolaciju zbog korona virusa.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Patrijarh Porfirije nije čestito ni zaseo na tron, a već je održao konferenciju za medije zajedno sa nedemokratskim predsednikom, posetio Jasenovac, dao intervju za RTS (nekada davno javni servis) i nakon toga, sasvim odgovorno, otišao u samoizolaciju zbog korona virusa. Patrijarh je medijski aktivan skoro kao i nedemokratski predsednik. Ipak, postoje i razlike u javnom nastupu. Predsednikove izjave su po pravilu hvalisave, lažljive, šire strah i unose nemir, a nastupi predugi, neprijatni za gledanje i zamorni za slušanje (što im je i cilj). Ali i takva nabusita medijska pojava može izazvati iskreno (straho)poštovanje jedino u redovima manje darovite stranačke omladine u poklonjenim klupama Narodne skupštine.

Patrijarh je, sa druge strane, neusiljeno pobrao simpatije šire javnosti. Novinarka RTS-a je bila naklonjena sagovorniku, pitanja pažljivo probrana, ali je patrijarh odgovarao dijaloški, ostavljajući utisak osobe koja je svesna realnosti sveta oko nje, kao i postojanja sveta izvan verske zajednice na čijem se čelu nalazi. Sa takvim pristupom, nije bilo teško uputiti poruke koje će naći put do različitih primalaca. Jedni su bili zadovoljni zbog stava o Kosovu, drugi zbog izjave u vezi sa istopolnim zajednicama.

Patrijarh je rekao da razume bezbroj „administrativnih problema“ koje imaju osobe „te seksualne orijentacije“, dodajući da je Crkva jedino protiv toga da se istopolna zajednica nazove brakom, budući da je, prema crkvenom verovanju, takav naziv rezervisan za zajednicu muškarca i žene. Izjava je izlazak u susret prvog čoveka SPC-a donošenju Zakona o istopolnim zajednicama, i predstavlja ogroman iskorak u odnosu na prethodnu praksu, a istovremeno će otežati i politički nastup pravoslavne desnice, koja se poziva na crkveni autoritet po tom pitanju. Čini se da je patrijarh siguran u ono što govori i da ne strahuje od potencijalne fundamentalističke pobune unutar Crkve.

Sa druge strane, ne bi trebalo zaboraviti ni opšte mesto, kada su u pitanju pravoslavni teolozi i njihove primedbe na račun Rimokatoličke crkve – da Crkvu i njeno učenje ne treba shvatati u pravničkim kategorijama. I ti stavovi pravoslavnih teologa su, izgleda, poznati i patrijarhu Porfiriju, tako da je stav Crkve o braku označio kao veru, a ne kao učenje koje ima pravnu snagu ustanovljenu od Boga i podržanu autoritetom sveštenstva – a koja bi, shodno tome, obavezivala čitav svet na poslušnost božanskom pravu, pa tako i državu.

Odgovarajuća je bila i patrijarhova izjava data u Jasenovcu: „Svaki narod je stvoren da bude narod Božji. Oni ljudi koji su ovde učinili najmonstruoznija zla su se ispisali iz svakog naroda“. Ove rečenice su priličan udar na ustaljeni srpski narativ o Jasenovcu, da se svi Hrvati posmatraju kroz prizmu genocida u Drugom svetskom ratu izvršenog nad Srbima. Takođe se, na osnovu toga, podrazumeva i da su Hrvati „genocidan narod“. Otuda i odbijanje srpskih nacionalista da priznaju genocid u Srebrenici jer, vođeni svojom logikom, strahuju od etikete „genocidnog naroda“, koja bi važila i za Srbe.

Sećanja na jasenovačke žrtve i novomučenike u kalendaru SPC-a pozivaju „na preispitivanje“ i „na pokajanje“ i patrijarha, ali je očigledno da je to poruka upućena i svima nama. I ova izjava prilično odstupa od ustaljenog narativa u SPC-u: „oprostiti, ali ne i zaboraviti“, kada je nezaborav, na političkom polju, prilikom razbijanja Jugoslavije u prošlom veku značio „ne zaboraviti i preventivno vojno delovati da se ne ponovi“. A ta propagandna lozinka i danas služi za tumačenje ratnih dešavanja iz devedesetih (primer je dokumentarno-igrani ratni film „Koridor 92“, rađen u koprodukciji RTS-a i RTRS-a). U ratnohuškačkoj kulturi sećanja, koju promoviše sadašnji režim izostao je i oprost: „Ne možemo da zaboravimo, ne možemo ni da oprostimo“, rekao je nekadašnji ministar vojske Aleksandar Vulin, povodom godišnjice NATO agresije i pogibije gardista i pacijenata u objektu KBC „Dragiša Mišović“ u Beogradu.

U patrijarhovim izjavama nadu je video i deo opozicije: „Mislim da je svaka vrsta polarizacije štetna za državu. Moj je dubinski osećaj da svako ko insistira na polarizaciji nema iskrene namere. Mora se insistirati na prevazilaženju sukoba i nesporazuma i na to ću uvek apelovati. Jevanđelje nas poziva na dijalog i razgovor…“ Može li patrijarh Porfirije doprineti dijalogu vlasti i opozicije? Njegova je izjava svakako neprijatna za režim, ali je i reagovanje opozicije neodmereno, prenagljeno i u suštini predstavlja suvišan očajnički potez u ovom trenutku i bespotreban pritisak na patrijarha.

Svaka od nabrojanih patrijarhovih izjava ne mora nužno izlaziti izvan narativnog okvira koji se emituje od strane režima: 1) o Kosovu nije rečeno ništa drugo do onoga što ponavljaju i predstavnici zarobljene države; 2) izjava o istopolnim zajednicama je sasvim na liniji domaćih zadataka iz EU; 3) Jasenovac i kultura sećanja su krajnje slab povod za mimoilaženje između patrijarha i režima, mada uspostavljaju značajan kolorit u porukama koje dolaze iz Srbije; 4) dok u kontekstu Vučićevog političkog totaliteta i opozicija može biti ta koja insistira na polarizaciji, unosi sukob i nesporazum u već postignuto jedinstvo.

Poslednja stavka je možda radikalna za čitanje patrijarhove izjave, ali je isto tako radikalno i očekivanje da patrijarh pokrene svoju posebnu političku agendu, koja bi došla u oštar nesklad sa potrebama režima i načinom na koji vlada Srbijom. Na kraju, ko će ga znati. Ionako u kripti hrama Svetog Save na Vračaru ima dovoljno mesta, kao i neophodne tehničke opreme, za održavanje velikih i važnih skupova.

Čitajte više

Sećamo se izjava prethodnog patrijarha Irineja o Kosovu kao zemlji koja je „natopljena našom krvlju“, te da stoga „ne mogu oni njome vladati“ ili o načelu da „ono što je silom oteto, silom se i vraća“.
Razgovaralo se o tome u kojoj meri vlast promoviše govor mržnje, kako se taj govor odomaćio u Skupštini Srbije, pa se poslanici takmiče ko će izreći više uvreda na račun opozicije i kritičara vlasti, kakav je uloga tabloida i desničarskih portala u širenju govora mržnje...
Srce mi je slomljeno, misli Nel. Ali u našoj porodici ne kažemo: „Srce mi je slomljeno“. Mi kažemo: „Ima li keksa?“ Mora se jesti. Mora se mrdati. Mora se misliti na nešto drugo.