Džihadi Džon u Srbiji?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Foto: Predrag Trokicić
Kad zapadnemo u varvarstvo sećaćemo se vizuelne ikonografije smaknuća više nego naše sramne uloge – izostajanja odgovora na pokušaj varvarizacije.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Sećate li se Isila, Islamske države Irana i Levanta? Pamtite li naročito 2014. godinu, a i nekoliko kasnijih? Ili naše pamćenje ne doseže ni dalje od linije Horgoš-Preševska dolina, niti dublje od smanjenja penzija uz slavljenje njegovog inovativnog tvorca i potonje ekonomske „stabilizacije“? Njegove države, dakako. Jer naše već neko vreme nema.

Tada su svirepi teroristi Džihadi Džona i ostalih „viđenih“ dželata počeli da šalju video snimke i fotografije obezglavljivanja, odsecanja glava ljudi. U 2014. i 2015. godini glave su odsečene jednom američkom fotoreporteru, izraelskom novinaru, dvojici britanskih humanitaraca, francuskom vodiču, nemačkom humanitarcu, hrvatskom radniku, dvojici japanskih novinara, 21 neimenovanom Koptu, 30 neimenovanih etiopskih hrišćana… Snimci dekapitacija brzo su se raširili celim svetom. Pravili su ih ili sami dželati, ili njihove žrtve prisilno. Neki da bi zavarali sigurnu blisku smrt, neki zato što drugi izbor nisu imali. Ubistvo Džejmsa Folija, američkog reportera postalo je „moderni spektakl giljotiniranja na Jutjubu, kao gradskom trgu“ (Hanna Kozlowska).

Vizuelno predstavljanje nemilosrdnih akata odsecanja glava raširilo se svetom posredstvom Al-Hayat medija centra, jednom od tad vodećih propagandnih platformi Isila, namenjenih zapadu i hrišćanskom svetu uopšte. Posle traljavih pokušaja cenzure, snimak smaknuća Džejmsa Folija na Jutjubu (koji je snimak, doduše, sklonio ali tek posle vremena dovoljnog da dospe na razne društvene mreže i raseje se svuda), počela je upotreba skidanja glava. I ranije je odsecanje glave bilo predmet doktrinarne obrade, od teorijske generalizacije – „odsecanje glave u ime islama“, do teorijske relativizacije i nazad. Posle stvaranja i konsolidovanja Isila kao neposredne pretnje zapadu, snimci odsecanja glava doveli su do preoblikovanja zapadne politike: „od humanitarne krize do pitanja nacionalne bezbednosti, koja traži vojni odgovor“. U pozadini ove promene, kao važno, stoji pitanje kako je ratni sukob doveo do vizuelne ikonizacije zločina, koja je ostala upečatljivija u kolektivnom pamćenju od rata samog.

Vizuelizacija ratnog nasilja, nasilja izvan rata, naročito individualnog pogubljenja, nije ništa novo u istoriji. Uporedo sa „ratnom mašinerijom“, uvek je postojala optička, kasnije i elektro-optička „posmatračka mašinerija“, upozorava Pol Virilio. On opisuje elektronski uređaj, razvijen 70-ih godina prošlog veka, koji je tad nosio naziv „transponder“; koristila ga je policija, a mogao je da identifikuje mesto kretanja osumnjičenog i da o tome izveštava policiju nekoliko puta u minuti (str. 86). Posle pedesetak godina, svesni smo šta se sve može posmatrati naizgled mnogo nevinijim spravama. Današnje digitalne mogućnosti dovele su dotle da se nasilje ne samo može prikazivati, već da gotovo svako može da proizvede njegov prikaz. Fotografije i snimci cirkulišu van originernih „proizvođača“, čineći nasilje vizuelno dostupnim svima. Jezik se ne mora znati. Vizuelni prikaz nasilja razumemo svi.

Srednjovekovne scene smaknuća koje je naredila država ili organizovala rulja bile su vidljive samo prisutnima. Dobar deo svetine je uživao u njima, kao što savremeni svet uživa u akcionim filmovima. Verovali smo da realnost javne egzekucije više ne postoji, da je iščezla sa srednjim vekom. Da je javna egzekucija postala samo stvar vizuelne fikcije. Sve do odsecanja glava od Isilovih dželata. Ali Isil je razbijen, zar ne?

Međutim, ovde u Srbiji pre neki dan, niko drugi do predsednik Republike najavljuje: Kada sam rekao da će ljudi biti šokirani upotrebio sam blag izraz. Kada budemo pokazali ljudima šta imamo reći ćemo prvo da sklone decu od ekrana. Videćemo ko se sve zaklinjao ubicama, na koji način i šta je sve bilo kod njih. Biće uzbudljivo. Ove činjenice i dokaze izneće najkasnije u četvrtak (sutra), najavio je predsednik.

Ono što upadljivo razlikuje dosadašnje skidanje glava od onih koje smo već videli jeste:

– ovo nije fikcija, ovo je Srbija;

– predsednici država se dosad nisu bavili hronikama najavljenih smrti, izuzev u masovnim ratnim sukobima; međutim predsednik kaže da je ovo rat, rat protiv mafije;

– ulogu prenosilaca slika smaknuća dosad su, uglavnom, igrale društvene mreže; ovde će to biti neka (porodična: sklonite decu!) televizija sa nacionalnom frekvencijom;

– budući da je horor najavljen sa najvišeg mesta, odmah je najavljena i molba: roditelji nekih od verovatnih žrtava – do sad od države negovanog, danas od države mafijom proglašenog – fenomena „Velja Nevolja“, zamolili su da se scene pogubljenja ne prikazuju; „Mi kao roditelji imamo pravo da prvi saznamo šta se desilo i da ožalimo na neki normalan način, ne da nam se ovo servira kao horor serija“, kaže za KRIK Sanja Mihajlović čiji je sin nestao 2019. godine. „Meni je jako teško, da tako nešto urade nama roditeljima, da bi on sebi poene skupljao“, kaže Aleksandra Halabrin, čiji je sin nestao, a zatim je njegovo telo pronađeno 2020.

A šta smo tu mi, građani Srbije? Mi smo srednjevekovna svetina na krvavom gradskom trgu! Ako odbijamo to da budemo, sklonićemo se od televizora. Samo do četvrtka. Ta, ne dobijamo infuziju preko TV aparata. Ionako ovde živimo život u kome nikom ništa ne verujemo. Ionako imamo dovoljno užasa i šoka od teške pandemije kojom upravlja nepošteni Krizni štab, koristeći iz sve snage političke kočnice. Ionako imamo samo afere (Savamalu, 24 – što stana, što privatizacije, Krušik, Jovanjicu) umesto sudskih presuda. Ionako nam je na čelu države pedesetogodišnjak koji se sentimentalno uzdišući diči svojim studentskim ocenama, baš kao i padu sklonim putevima i na crno dobavljenim medicinskim sredstvima. Na toj mračnoj sceni lažnog bioskopa Srbija, sad će biti osvetljena sakaćenja i pogubljena, kao i zaklinjanja dželatima, u nadahnutoj produkciji i režiji nikog drugog do predsednika Republike. To je sad to: izvan bilo čega što smo ikada videli – javno skidanje glava doslovno i simbolički, preko televizije. A ujedno dobijamo odgovor na pitanje političkog značaja vizuelizacije smaknuća: navodni rat protiv mafije i njenih obezglavljujućih akata služi tome da predsednik države objavi rat građanskom društvu, da ga u tom ratu porazi i preoblikuje u varvarstvo. Isto onako kako se već jednom humanitarna kriza preoblikovala u rat u ime nacionalne bezbednosti. Kad zapadnemo u varvarstvo sećaćemo se vizuelne ikonografije smaknuća više nego naše sramne uloge – izostajanja odgovora na pokušaj varvarizacije.

Budimo građani, ne nazadna, radikalska, dekadentna svetina. Inače ćemo zasluženo uživati u sopstvenom obezglavljivanju, toj moćnoj vizuelnoj ikonografiji ništavila.

Čitajte više