Sledeće dve nedelje su ključne

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ispostavilo se da nismo bili spremni za dolazak virusa, da nemamo testove, da smo doživeli tragediju, posebno među zdravstvenim radnicima, da ne umemo da napravimo vakcinu i da se nisu tamo neki ljudi smejali koroni, već su joj se tog 26. februara 2020. smejali vlast i lekari iz Kriznog štaba.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Prošlo je tačno godinu dana od konferencije na kojoj je korona proglašena najsmešnijim virusom u istoriji, virusom koji postoji samo na fejsbuku. Ipak, da bismo malo bolje razumeli kontekst ove konferencije neophodno je da se vratimo nekih mesec dana unazad. Naime, krajem januara 2020. ministar zdravlja nas je, ruku na srce, upozorio na nadolazeću opasnost. Tada je rekao sledeće:

1. Srbija je apsolutno spremna na eventualni dolazak korona virusa.

2. Srbija pomaže i drugim zemljama u regionu, jer želi da spreči da korona virus bude „bliže našoj kući“.

3. SZO je proglasila vanrednu zdravstvenu situaciju na globalnom nivou da produbi svest ljudi, jer je stanje izuzetno ozbiljno zbog čega ne sme da se shvati olako.

4. Nije „nikakva tragedija ako se desi da dođe“ virus do naše zemlje.

5. „Srbija je spremno dočekala ovo, mi smo od prvog momenta imali spremne reagense i sve aparate koji su neophodni da ga utvrdimo. Utvrđujemo u roku od dva sata da li ga neko ima ili ne“, kao i da Srbija ima dogovore sa najreferentnijim laboratorijama u Evropi i svetu da proveri nalaze.

6. Biće potrebno par meseci da se napravi vakcina i, ako bude bilo potrebe, Srbija može da napravi vakcinu i za korona virus.

7. Postoje ljudi koji se smeju nadolazećoj zarazi, ali ti ljudi nisu stručni, nemaju sve neophodne informacije i ne žele dobro Srbiji.

Ispostavilo se da nismo bili spremni za dolazak virusa, da nemamo testove, da smo doživeli tragediju, posebno među zdravstvenim radnicima, da ne umemo da napravimo vakcinu i da se nisu tamo neki ljudi smejali koroni, već su joj se tog 26. februara 2020. smejali vlast i lekari iz Kriznog štaba.

Nakon ove konferencije, Krizni štab je još neko vreme relativizovao nadolazeću opasnost. Tako je nekih dve nedelje kasnije, doktor Kon izjavio da nema potrebe da se zatvaraju škole i vrtići, jer deca ne mogu da prenesu virus. Izjavio je da Krizni štab pomno prati situaciju i obećao da će bez trunke razmišljanja doneti odluku o eventualnom zatvaranju, kad bude potrebe. Već sledećeg dana doktor Kon je izjavio da će dati ostavku ukoliko se škole ne zatvore do kraja školske godine i da ih nema smisla zatvarati na neki kraći period.

Sve je bilo podređeno nadolazećim junskim izborima. Prvo je današnja ministarka rekla da smo prvog obolelog imali prvog marta, što je bilo malo nezgodno jer su se baš tada masovno skupljali potpisi za predstojeće izbore. Pa se ispravila i rekla da smo prvog obolelog imali u prvoj nedelji marta. Međutim, kako smo kasnije saznali, Srbija je već početkom februara imala prvog preminulog od korone u celoj Evropi. Imali smo situaciju da je bilo dovoljno proglasiti vanrednu situaciju, a proglašeno je vanredno stanje i to nezakonito – postojali su uslovi da zaseda parlament, međutim vlast se odlučila da premijerka, predsednik i predsednica parlamenta to urade samostalno. Kako su se izbori bližili, Krizni štab se ljutio na nas, vikao i slao nam morbidne sms poruke. Sluđivao nas je i porukama da su sledeće dve nedelje ključne, da virus slabi i da će ga dodatno usporiti toplo vreme, za šta nije bilo nikakvih dokaza jer se u to vreme virus širio velikom brzinom i u delovima sveta u kojima je tada bilo leto i toplo vreme. Zanimljiv je i primer junskih brojki, kada smo imali statistički nemoguć ishod da nekoliko dana za redom premine jedan oboleli, a kako se kasnije ispostavilo podaci su bili masivno frizirani, pri čemu i dan danas ne znamo tačne brojeve.

Bili smo zatvarani, a stariji od 65 godina nisu smeli da izlaze. Neminovno, mere zatvaranja su, posebno za starije, imale brojne negativne efekte na psihičkom i fizičkom planu. Kada se ovi problemi upare sa strahom koji se na dnevnom nivou sa nacionalnih frekvencija kontinuirano podgreva, onda dobijamo nemoćnog i uplašenog čoveka kojim je moguće lako manipulisati i usput skretati pažnju sa brojnih afera koje pritiskaju ovu vlast.

Sasvim je verovatno da veliki broj građana stvarno misli da im je predsednik lično platio vakcine, respiratore i sagradio bolnicu u Batajnici, pri čemu ne postavlja pitanje koliko koštaju te vakcine, koliko su koštali respiratori i zašto je bolnica u Batajnici za nekih 450 miliona dinara skuplja nego što je to vlast tvrdila. Sasvim je onda razumljivo zašto je danas centralna vest da je Rektorat UB nenamenski potrošio tri miliona dinara, dok je istovremeno vlast nenamenski potrošila 500 miliona evra od ekoloških taksi.

Ali nisu bili svi podjednako zatvarani – vlast je organizovala bakljade u sred policijskog časa, dok je sa druge strane Jovana Popović završila u zatvoru zbog navodnog nepoštovanja karantina, Ana Lalić je uhapšena zato što nas je obavestila da su zdravstveni radnici u Kliničkom centru Vojvodine goloruki i u zatvoru je završio čovek koji je u vreme policijskog časa obrađivao njivu. A nešto kasnije je, i pored epidemioloških mera na snazi, vlast sa svojim Kriznim štabom dozvolila utakmicu sa više desetina hiljada gledalaca, organizovala izbore, skup podrške Martinoviću i njegovoj koleginici koji su štrajkovali glađu ispred Skupštine, organizovala publiku za otvaranje spomenika Stefanu Nemanji itd. Nije onda za čuđenje što mladi tajno organizuju žurke i što je više desetina hiljada građana Novog Sada zajednički ispratilo legendarnog Balaševića u večna lovišta. Trenutno se masovno vakcinišemo, a brojke su poražavajuće. I kako dolikuje, završili smo tamo odakle smo počeli – u zamišljenom šopingu u Milanu.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.