Daleko je Australija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
U komentarima u Evropi i Sjedinjenim Državama kaže se da su proverbijalne „sve oči“ uprte u Australiju: ostale države čekaju da vide da li će tamošnji zakonodavci odoleti siledžijskom pritisku i progurati zakon.
Koala, foto: patrickkavanagh/Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Australija se našla pod medijskom blokadom. Žitelji Australije ostali su bez vesti. Pod vestima se ovde ne podrazumevaju samo sadržaji informativnih medija. Australijanci su ostali uskraćeni za čitav niz takozvanih servisnih informacija: od podataka o tome gde i kada treba da se jave da prime vakcinu, pa do plana za raspodelu besplatnih obroka iz takozvanih banaka hrane. Reklo bi se – pao je sistem, kao kada nestane struja. Ali, nije nestala struja, povukao se iz Australije – Facebook.

Dobro, „povukao“ nije prava reč. Tačno je: Facebook je stavio zabranu na podelu svih vesti u Australiji preko svojih mreža. U nekim davnim vremenima, to bi se moglo razumeti i kao da je Facebook u Australiji u štrajku. Ovoj kompaniji zasmetao je nacrt zakona koji bi Australija uskoro da usvoji. Godinama su se australijski političari i ljudi iz Facebooka nadmudrivali oko uslova korišćenja medijskih sadržaja na Facebookovoj globalnoj mreži. Zakon je trebalo da sankcioniše postignuti dogovor.

Ali, veruju ljudi iz Facebooka, to se nije dogodilo: zakon, ako se usvoji, ugrožava leigitimne interese kompanije. U nameri da australijske zakonodavce nauči pameti, Facebook je danas – rečeno starovremenskim jezikom – stupio u štrajk. Ali, u ovim našim prilikama, jasno je da to nije štrajk nego ucena, to jest demonstracija gole sile. A u nacrtu zakona stoji tek to da Facebook treba da plati australijskim medijskim kućama za korišćenje njihovih sadržaja.

Ako se stvari još malo razlože, australijski zakonodavac želi da ozakoni da deo novca od svakog plaćenog oglasa na Facebooku mora ići i medijima uz čiji sadržaj je oglas postavljen. Facbook kaže, preko naše mreže mediji sa svojim sadržajima dobacuju do daleko većeg broja korisnika, i to besplatno. Svoje troškove održavanja i razvijanja mreže kompanija pokriva naplaćivanjem oglasa koje plasira uz te sadržaje. Čitalac pak dobro zna da to nije jedino što Facebook prodaje.

Pored toga, mediji, australijski ili bilo koji drugi, nemaju bogznašta od toga što njihovi sadržaji stižu do više ljudi. Jeste, dobro je kada raste broj gledalaca ili čitalaca, ali mora od nečega i da se živi. Bezmalo sva korist od rasta broja gledalaca i čitalaca sliva se ka Facebooku, a ne ka medijima čijim se sadržajima mreža puni. Zakonodavna vlast u Australiji pomislila je da zaštiti žitelje u svojoj zemlji od ovog svojevrsnog izrabljivanja. Facbook se razgoropadio i rešio da pokaže ko je u stvari zakon.

U komentarima u Evropi i Sjedinjenim Državama kaže se da su proverbijalne „sve oči“ uprte u Australiju: ostale države čekaju da vide da li će tamošnji zakonodavci odoleti siledžijskom pritisku i progurati zakon. Ako se to dogodi, ostale zemlje čekaju spremne da urade istu stvar. Zato je i za Facebook čitava taj australijski zaplet tako bitan: on iz tog sukoba ne sme da izađe poražen. Ali, ovde nije reč ni samo o Facebooku, ni samo o naplati za korišćenje sadržaja: uživo gledamo šta je ostalo od suvereniteta države.

Barem dve knjige mogu biti od koristi da se shvati šta je sve na stvari u sukobu između Australije i Facebooka. Jedna je Antidruštvene mreže. Kako nas Fejsbuk razdvaja i podriva demokratiju Sive Vaidhyanathana. Vaidhyanathan dokumentovano i uverljivo objašnjava kako Facebook ruši vrednosti u čije ime nastupa i koje tobože proklamuje. Ispod krinke tih vrednosti stoji gola želja za zaradom. Prioritet je uzeti što više novca, bez obzira na posledice i na proklamovane moralne obzire.

Izvan fokusa studije Vaidhyanathana ostao je kontekst u kome je bilo moguće da jedna takva mreža stekne toliku globalnu moć da samouvereno ulazi u sukobe sa državama i računa na to da može da ih pregazi. Taj kontekst tema je knjige Digitalna isključenost. Kako kapitalizam okreće internet protiv demokratije Roberta W. McChesneyja. McChesney svoju knjigu piše na medijskim razvalinama u Sjedinjenim Državama posle prve decenije dvehiljaditih i razornog uticaja deregulacije medijskog tržišta.

Sasvim kratko, McChesney objašnjava kako je povlačenje države iz medija i guranje medija na tržište dalo rezultate sasvim suprotne od onih koji su se tobože očekivali. Umesto da se dobije razuđena, fino balansirana i nijansirana mreža medija sa raznovrsnim sadržajima od lokalnog do saveznog nivoa, dobijena je strogo centarlizovana i hijerarhizovana mreža malobrojnih medijskih ogranaka sa jednoobraznim sadržajima, nimalo osetljiva na potrebe korisnika.

Gurnuti u trku ne za što veću publiku nego za golo preživljavanje, bez materijalne podrške države, mediji su se potpuno okrenuli oglašivačima, od kojih je još jedino mogao da se uzme novac, i kojima su umesto svog osnovnog proizvoda – sadržaja – kao robu ponudili svoju publiku. Tu trku su oni naprosto morali da izgube. U takmičenju u prodaji publike oni se nisu mogli nositi sa društvenim mrežama. Jer, osnovni proizvod Facebooka i drugih društvenih mreža jesu upravo njihovi korisnici.

Kako u Sjedinjenim Državama, tako u Australiji. Država koja je sama svojim merama oslabila medije i gurnula ih u zagrljaj Facebooka – u kome se oni pre ili kasnije moraju ugušiti – sada pokušava da svoju grešku ispravi i za medije otkine barem deo kolača koji je tako olako prepustila društvenim mrežama. Ali, sada se pokazuje i druga pogubna posledica pogrešne medijske politike: nisu oslabili samo mediji, slaba je postala i sama država kada treba da obara ruku sa medijskim grdosijama poput Facebooka.

Najbolje bi bilo da se države vrate jedan korak unazad, natrag u medijsko polje. McChesney nudi barem jedno originalno rešenje o kome bi vredelo razmisliti: takozvane medijske vaučere. To je neka vrsta simulacije tržišta na kome bi se nadmetanje odvijalo samo u onim sferama u kojima to za medije ima smisla. Naime, kaže McChesney, država bi trebalo da ima fond za medije, a njeni žitelji bi odlučivali kako bi se taj fond delio.

Svaki građanin dobio bi vaučer na određeni iznos i taj bi iznos mogao da podeli medijima za koje on smatra da vrede da postoje. Vaučerima se ne bi moglo trgovati. A mediji koji bi bili potencijalni korisnici ovih vaučera ne bi smeli da svoj medijski prostor nude oglašivačima. Tako bi država brinula o medijima, ali ne bi mogla da ih kontroliše. Mediji bi morali da se kvalitetom svog sadržaja bore za publiku i sredstva kojima ta publika raspolaže. Dok bi publika dobila moć da kreira javni prostor prema svojim potrebama.

Zakonodavac u Australiji, verujem, nije ni pomislio da krene ovim putem. Umesto toga, ušao je u sukob sa Facebookom u nameri da od kompanije iskamči mrvice za svoje medije. Facebookova jadikovka da se tako ugrožava poslovanje kompanije zapravo je gnusna. Kada se pogleda koliko je Facebook uvećao svoje bogatstvo i uticaj, a na šta su u međuvremenu spali mediji, Facebookovi argumenti mogu se videti isključivo kao goli cinizam.

Na kraju, možemo se pitati gde stoji Srbija u odnosu na ove teme. Pošto se nasmejao i odmahnuo rukom, čitalac se prisetio da je i ovde izvršena deregulacija medijskog „tržišta“. Da se i ovde na sva zvona uvodila i slavila privatizacija medija. I šta imamo danas? Pa isto što i drugi. Centralizovanu, gotovo jednoobraznu i strogo kontrolisanu medijsku mrežu. Razlika je pak u tome što domaćem režimu nije ni na kraj pameti da se suprotstavi monopolima koji Srbiju pritiskaju spolja, makar i pogrešno, kao što to sad radi Australija.

Tekući režim sa Vučićem na čelu, ako bi se i usudio da pregovara, postavio bi samo jedno pitanje: a koliko sam ja „dobar“ u svemu tome?

Čitajte više

Budući da su žene izloženije negativnim posljedicama ekonomske krize uzrokovane pandemijom, manifest je od europskih čelnika zatražio da zaustave trend produbljivanja rodnih nejednakosti kroz deset točaka.
Meksiko želi do kraja godine, nakon Kube, biti druga zemlja u Latinskoj Americi koja će razviti sopstveno cjepivo protiv korone. Tračak nade ili samo propaganda?
Dugogdišnji bugarski premijer Bojko Borisov nije mogao da sastavi vladu, ali nisu mogle ni druge političke snage. Mjesec dana poslije parlamentarnih izbora jasno je da će birači ponovo morati na birališta.
Njemačka i Francuska su godinama bile zemlje, koje su ulagale napore za mirno rješenje ukrajinskog konflikta. Sada je pak američki predsjednik Džozef Bajden preuzeo vodeću ulogu.