Makedonski put do Brisela – Zaustavljanje začaranog kruga

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Na kraju moramo priznati da EU ne može da nam obezbedi dobar život. Moramo imati svoju viziju i svoj plan.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Pre petnaest godina, u razgovoru sa još jednom veterankom procesa integracije u EU iz regiona i požalio sam joj se: ,,Dobili smo šargarepu ali iseckanu.” Ona je prokomentarisala: “A mi – rendanu.” Da se sada sretnemo, verovatno bih joj rekao: ,,Dobili smo štap. “I zaslužili smo veliku slatku šargarepu.” Nekome van ,,kruga evropskih integracija” ne bi bilo sasvim jasno o čemu govorimo. Kao dobri studenti evropskih integracija, naučili smo glavni narativ: da politika uslovljavanja podrazumeva primanje nagrade („šargarepe“) ukoliko ispunjavate uslove, a ukoliko ne – dobijate kaznu („štap“).

Makedonski slučaj iz 2020. godine pokazao je (ili potvrdio) da bi moglo biti i obrnuto. Ukoliko ispunite, možda nećete dobiti šargarepu, već štap.

Nove blokade novih pristupa

Kada se Makedonija 2004. godine prijavila za članstvo u EU, Brisel nam je poslao poruku “Put do Brisela je kroz Ohrid”. Sproveli smo Ohridski okvirni sporazum, kojim je okončana međunacionalna kriza iz 2001. godine. Pre dve godine dobili smo poruku “Put do Brisela je kroz Prespu”. I promenili smo ime (Severna Makedonija), jer je to zahtevala Grčka, uprkos suprotnoj presudi Međunarodnog suda pravde. Međutim prošle godine put do Brisela ponovo je zatvoren. Sada Bugarska namerava da promeni makedonsku trasu prema Briselu – ovaj put preko Sofije. Znate šta? Nema šanse. Znate zašto? Jer Bugarska želi da promeni makedonski identitet, zloupotrebljavajući proces pristupanja EU i namećući svoju iskrivljenu verziju istorije.

Ova verzija ne zadire samo u makedonsku, već i istoriju EU, uključujući njene antifašističke korene. Bugarske neutemeljene tvrdnje imaju veće posledice na makedonski proces pristupanja u EU, ali i na proces proširenja uopšte. Oni utiču na region i na EU ubrizgavanjem otrova – potpaljujući nacionalizam i sukobe, a time i podrivanjem stabilnosti.

Ostale države članice EU do sada su uspele da spreče Bugarsku da nametne ovaj ,,novi pristup” procesu pristupanja, međutim nisu uspele da spreče da ga blokira, što je dovelo do zastoja. U ovom trenutku politika uslovljavanja je ugrožena, gubi se kredibilitet EU, pa je samim tim na samom početku ugrožena nova odnosno revidirana metodologija proširenja. Da bi bio kredibilan, pristupni proces mora da ima realnu perspektivu, a njegova politika uslovljavanja mora da se temelji na zaslugama. Ključno je pitanje kako će EU iskoristiti dva osnovna instrumenta pristupanja koje ima u svojim rukama – kontrolu nad njenom dinamikom i dnevnim redom.

EU nije spremna za proširenje

Trenutno je proces spor i članstvo se ne čini dostižnim. EU jednostavno nije spremna za novo proširenje. Takva kakva je, teško joj je da funkcioniše i ne želi nove, a pogotovo ne – „problematične“ članice.

Što se tiče dnevnog reda, on se tokom godina značajno promenio za zemlje u regionu. Poslednjih godina EU je s pravom stavila vladavinu zakona na prvo mesto. Međutim, takav pristup potkopavaju pitanja koja nisu povezana i čak su suprotna načelima vladavine prava – poput bugarskog veta, koji je sada na čelu agende za pristupanje. Dakle, jedan od ključnih uslova u procesu stabilizacije i pridruživanja – regionalna saradnja, umesto sredstva pomirenja u regionu, postao je instrument pritiska na zemlje šireg regiona koje su u povlašćenijem položaju – države članice EU, i na one iz Zapadnog Balkana koje to nisu.

I pored toga što sada nije spremna za proširenje, EU i dalje želi da ima uticaj na Zapadni Balkan – iz geostrateških razloga i zbog održavanja stabilnosti. Nova Strategija proširenja ukazuje na ,,pojačanu geopolitičku konkurenciju”, koja se uglavnom odnosi na uticaj Kine i Rusije u regionu, ali i Turske i zalivskih zemalja. Dalje, Zapadni Balkan će i dalje biti presudan za upravljanje migracijama. U konkurenciji geopolitičkih pitanja i pitanja stabilnosti u igri je tzv.“stabilokratija”, za razliku od meritokratije, koja bi bila u korist vladavine prava.

Još jedan efekat promene dnevnog reda je da su pitanja poput životne sredine, energetike, tržišta, obrazovanja, zdravstva … u drugom planu … a pritom su od vitalnog interesa za građane iz regiona. Činjenica je da su ta pitanja visoko na regionalnom dnevnom redu, ali ne dominiraju u nacionalnim diskursima. Ono što dominira su delovi dnevnog reda EU, ali prekršeni kroz prizmu nacionalne politike – poput beskonačnog takmičenja političkih subjekata oko toga ko je (navodno) korumpiraniji i, neizbežno, ko je veći patriota.

Regresija na Zapadnom Balkanu

Tome je doprinela narušena politika uslovljavanja EU o demokratskoj stagnaciji ili nazadovanju u zemljama regiona. Političke elite na Balkanu postale su prilično vešte u političkoj partizaciji. Granice su bile mnogo poroznije za neliberalnu demokratiju i populizam nego za uvoz EU standarda za energetsku efikasnost, zagađenje … Formalne reforme bez sadržaja i sprovođenja (,,Prazne školjke”) su uobičajene. Elite se takmiče da udovolje Briselu (ili nekim od njegovih glavnih gradova) kako bi dobile naklonjenost ili više novca iz svog ograničenog pretpristupnog portfelja umesto da odgovaraju vlastitim građanima.

Umesto pozitivnog iskoraka, EU i Zapadni Balkan ušli su u začarani krug međusobne nekredibilnosti.

Severna Makedonija mogla bi da bude pozitivan primer – i u smislu rešavanja sporova i davanja prioriteta agendi vezanoj za EU. Međutim, novom blokadom iz Bugarske, upravo je makedonski primer postao ilustracija postignute tačke licemerja procesa pristupanja, koja se mora prevazići.

Međukoraci i alternative

U nedostatku ostvarive perspektive za članstvo, a opet u želji da imaju uticaj na region, pre svega radi održavanja stabilnosti, EU se godinama unazad borila da izmisli nove ,,šargarepe” i razreže postojeće: male nagrade za male poteze. U ovom naporu, EU je takođe dala prioritet regionalnoj saradnji, podržavajući Regionalni Savet i stimulisajući sektorske oblike regionalne integracije. Regionalna saradnja je dobra, ali nedovoljna. Regionalna ekonomska saradnja jednostavno ne može osigurati konvergenciju sa EU. Region je u svakom pogledu povezan sa EU, njemu je potrebna EU.

Pronalaženje komplementarnih, olakšavajućih, alternativnih i posrednih koraka za članstvo u EU dovelo je do složenih aranžmana i zbunjujućih diskursa. Pored bilateralnih sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, postoje i regionalni sporazumi (regionalno ekonomsko područje, energetska zajednica, transportna zajednica …). Pristupni pregovori podeljeni su u sve više i više faza. Akcijski planovi, putokazi, deklaracije, izveštaji se množe … Mehanizmi procesa (posebno nakon nove metodologije proširenja) postali su neverovatno složeni i teško ih je predstaviti građanima, koji žele da veruju da se približava članstvo u EU i da će to rešiti sve njihove probleme. Produženi i narušeni proces rezultirao je prikrivanjem njegove suštine i gubitkom njegove transformatorske snage, toliko potrebne i očekivane od građana regiona. I podsećanja radi-suština je bila razmena vrednosti i standarda EU.

Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sada su u drugom planu – i to uglavnom zaboravljeni kao mogućnosti. U međuvremenu se daju predlozi i ideje za nove okvire, kao što je Evropska ekonomska oblast (pritom se misli na novu – ne postojeću). Niko nije ni pokušao da razmišlja o tome kakvi će biti pregovori za takav novi aranžman (uključujući i moguće nove blokade iz bilo kojeg razloga), koje će biti dodatne koristi od njih koje trenutni SSP i regionalni sporazumi ne mogu da ponude, ali i kada bi oni postali dostupni. Konačno, zašto i kada bi EU bila spremna da pruži dodatne pogodnosti, ukoliko npr. nije trenutno spreman da dozvoli ni telefonske pozive bez roaminga između regiona i EU, niti da značajno poveća pretpristupnu pomoć?

Nažalost, diskusija u regionu o novim aranžmanima uvek je mnogo živahnija od rasprave, zasnovane na analizi, o tome kako se postojeći sporazumi primenjuju (obe strane) i koje su njihove neiskorišćene mogućnosti. Još više nedostaje čvrsta rasprava o dugoročnim rešenjima. Čini se da trajanje međukoraka i diskusija o alternativama savršeno odgovaraju vremenskom okviru domaćih izbornih ciklusa i kratkoročnih političkih programa. Ova politička logika suprotna je onome što je potrebno i EU i regionu – dugoročan i dosledan pristup. Duboko smo u zamci kratkovidnosti koju diktira politički pragmatizam.

Sa druge strane, za razliku od većeg ,,vlasništva” nad regionalnom saradnjom entiteta u regionu, uglavnom je podeljen na sektore i tehnički obrađen i ne privlači veliku pažnju balkanskih političkih elita. Ne postoji zajednički politički stav i glas iz regiona o važnim političkim pitanjima, niti značajno lobiranje u EU za zajednički postavljene prioritete.

Najkraća ruta – najveći izazov

Prvi impuls nakon prošlogodišnjeg razočarenja u proces pridruživanja Makedonije mogao bi se sažeti u čuvenoj izreci u regionu ,,uzdaj se u se i u svoje kljuse”. U zemlji se pojavljuje novi narativ: “Sami ćemo sprovesti reforme, bez obzira na EU.” Prilično kontradiktorne, paralelne glavne političke poruke su da to ne možemo ,,učiniti” bez pregovora sa EU ili da bismo to učinili ,,Kao puž” bez EU. Slična je obeshrabrenost makedonskih građana – nova istraživanja pokazuju da se 56,1% uopšte ili u određenoj meri ne slaže da se reforme mogu sprovoditi bez spoljnog pritiska, dok se 42,1% u potpunosti ili u određenoj meri slaže da vlasti imaju kapacitet za sprovođenje reformi bez spoljnog pritiska.

Budućnost makedonskog društva u velikoj meri zavisi od toga koliko će zemlja biti otporna na nove ,,šokove” nametnute spolja. S druge strane, ovaj ,,spoljni otpor” prvenstveno će zavisiti od toga koliko će Makedonija biti otporna na sopstvene unutrašnje izazove. Zemlji je potreban jači ekonomski rast, koji je ometen nedovoljno konkurentnom i inovativnom ekonomijom, kao i niskim ulaganjima u ljudski kapital, u situaciji kada kvalifikovana radna snaga i dalje odlazi iz zemlje. Razvoj koridora (saobraćaj, energija, telekomunikacije …) je spor, što je od ključne važnosti za malu zemlju koja nema pristup moru, dok se sa EU fondovima koridori u susedstvu koje pripada EU brzo razvijaju.

Ravnoteža u međunacionalnim odnosima uglavnom se održava podelom vlasti između političkih elita, koja je zauzvrat povezana sa strankama i klijentelizmom, a oni u kontinuitetu vrše pritisak i uništavaju institucije. Uprkos održavanju osetljive političke i etničke ravnoteže, društvo je podložno podelama na socijalnoj, etničkoj i političkoj osnovi. Umesto dugoročne vizije i prioritizacije, kao i kvalitetnog procesa usvajanja (i sprovođenja) politika i njihove ocene, makedonska vlada se grčevito bori za uklanjanje spoljnih prepreka i ispunjavanje najprioritetnijih i, najčešće, kratkoročnih planova. Oni se obično pozivaju na brzu realizaciju kratkoročnih preporuka i iz Brisela – do sledećeg izveštaja Evropske komisije i do sledećih zaključaka Saveta EU, međutim paralelno -i na pokazivanje rezultata u izbornim obećanjima.

Potreban je novi pristup

Da bi se mogli razrešiti brojni izazovi, makedonskom društvu potreban je novi narativ, novi pristup, potpuno suprotan očaju.

Konačno, moramo priznati da EU ne može da nam da recept za naš život i da nam pokloni blagostanje. Moramo imati svoju viziju. U njenom razvoju i sprovođenju trebalo bi da se više oslonimo na upotrebu i podršku onoga što imamo na raspolaganju, nego da se žalimo na ono što nemamo, jer rizikujemo da izgubimo i onaj kapital koji imamo – posebno ljudski, koji se bori za rast, sada i ovde. Da bismo ojačali vladavinu prava, trebaju nam građani koji su moćni kao i moćne institucije. Potrebna nam je EU, ali ne kao zamena za našu vladu, za naše institucije, niti kao rešenje bilo kojeg našeg problema. Moramo pokazati sposobnost partnera, umesto ,,konzumenta”. To je uloga koju bi mnogi akteri iz EU cenili.

S tim u vezi, put do Brisela vodi samo preko nas samih, ali ne sami. Ova ključna poruka vredi i za druge zemlje iz regiona, uprkos zaključku da ,,nema puta do Brisela”. Nakon iskustva sa Makedonijom, malo je verovatno da će Evropska unija biti spremna da ,,uvozi” bilateralne sporove. Da bi se prekinuo začarani krug, ponuda Balkana za članstvo u EU takođe mora biti mnogo kredibilnija, zasnovana na moći građana i institucija, a ne na moći političkih elita. Za promene u ovom smeru neophodan je stalni pritisak civilnog sektora – originalan, dosledan i principijelan.

Dr Malinka Ristevska Jordanova je uključena u proces integracije u EU od kasnih devedesetih, zauzimajući visoke položaje u javnoj upravi u makedonskom parlamentu i vladi. Kao državna savjetnica u Sekretarijatu za europske poslove, predsjedavala je MK-EU SAA Pododborom za pravosuđe i unutrašnje poslove od 2002. do 2008. i Odborom za SSP od 2008. do 2010, te je bila koordinatorka nacionalnog programa za usvajanje pravne stečevine. Poseban je doprinos dala kandidaturi svoje zemlje za pristupanje EU, ispunjavanju preporuka za započinjanje pristupnih pregovora i ostvarivanju mjerila utvrđenih u planu za liberalizaciju viznog režima.

Dr Ristevska – Jordanova je osnivačica i bivša direktorica (februar 2011. – februar 2017.) makedonskog think tanka European Policy Institute – Skopje, koja je sada neizvršni član upravnog odbora. U svom istraživanju dr Jordanova usredotočila se na primjenu politike uslovljavanja EU-a u regiji jugoistočne Europe, kao i na prenos pravne stečevine EU-a. 

Čitajte više

Izreka da nije sve crno ili bijelo ne vrijedi za modu.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.