To su muke koje su stotine iranskih majki i očeva decenijama morale da trpe.
Mnogi tumaraju od groblja do groblja tražeći neobeležene grobove svoje dece.
Ako imaju sreću da pronađu grobove bližnjih, mogu da se poklone nad njima u nadi da njihovi najmiliji mogu da počivaju u miru. Često ukrašavaju grobnice cvećem ili kamenjem.
Ali nedugo zatim, čak i ove skromne oznake rutinski bivaju uništene, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Ožalošćeni roditelji se obično vraćaju i sređuju grobove. Menjaju cveće i popravljaju polomljene nadgrobne spomenike, samo da bi ih ponovo oskrnavili ljudi čvrsto odlučni da zatru svaki trag preminulih.
Za mnoge ožalošćene rođake preminulih koji su smatrani neprijateljima Islamske Republike to je izazov bez kraja.
Još od iranske Islamske revolucije 1979. godine, naizgled bezbroj grobova i grobnica disidenata, pripadnika verskih manjina, pa čak i umrlih tokom akcija protiv mirnih protesta, oskrnavljeno je ili uništeno, kao da vlasti žele da ih izbrišu iz sećanja.
Stotine takvih ljudi je takođe “nestalo” ili su prijavljeni da su mrtvi, iako njihovi posmrtni ostaci nikada nisu vraćeni ožalošćenim porodicama.
Kultura uništavanja
Iako je praksa nasilja nad leševima i grobovima i ranije postojala u Iranu, ona je dobila novu dimenziju gotovo odmah posle pada poslednjeg šaha i uspostavljanja Islamske Republike kojom dominira sveštenstvo.
Čovek koji je predvodio početni napad na grobove i mauzoleje bio je sveštenik Sadik Halhali, kojeg je revolucionarni vođa ajatolah Ruholah Homeini izabrao da predvodi novostvorene sudove ubrzo posle preuzimanja vlasti 1979. godine.
On je brzo postao čuven kao “sudija za vešanje”, nemilosrdno naređujući stotine pogubljenja po kratkom postupku, često posle samo nekoliko minuta suđenja.
Naoružani dinamitom, buldožerima i čekićima, Halhali i njegovi sledbenici takođe su počeli da ruše mauzolej osnivača dinastije Pahlavi, Reze Šaha (1878-1944), “oca sekularnog Irana” za kojeg mnogi i dalje smatraju da je zemlji doneo socijalni napredak i prosperitet.
Posle toga, nije trebalo mnogo da i nadgrobni spomenici disidenata i pripadnika verskih manjina, poput bahaista i jarsanisa, takođe budu redovna meta pristalica Islamske Republike.
U narednim decenijama bahaiska groblja često su napadana i uništavana, dok je više stotina disidenata ostavljeno da trune na nepoznatim grobljima i neobeleženim masovnim grobnicama.
‘Napušteni’ delovi
Čak i na najvećem iranskom groblju, Behešt zahra u Teheranu, gde je sahranjeno nekih 1,6 miliona ljudi, ima mnogo onih kojima nije dozvoljeno da počivaju u miru.
To je naročito vidljivo na parcelama 33 s ostacima marksističkih pobunjenika i 41 s političkim zatvorenicima, pogubljenim u krvavim prvim godina Islamske Republike 80-ih godina.
Parcela 41, opisana u državnim medijima kao “napuštena”, nekoliko puta je bila predmet anonimnih napada. Mnogi nadgrobni spomenici grobnica su razbijeni i ostavljeni bez ikakvih oznaka, zbog čega rođaci često koriste samo komade kamena, gvožđa ili betona da bi obeležili poslednje počivalište svojih najmilijih.
Među polomljenim delovima nadgrobnih spomenika nema slika pokojnika, dok se redovno razbijaju i neupadljive ploče s imenima.
Na drugom kraju grada, na jugoistoku Teherana, nalazi se još jedno groblje koje predstavlja sraman podsetnik na jedan od najgorih zločina iranskog režima.
‘Mesto prokletih’
Među mnogim Irancima poznato kao Lanatabad ili “mesto prokletih”, groblje Havaran je tradicionalno mesto za pokop pripadnika verskih manjina jer su “otpadnici” koji ne treba da “zagađuju” počivalište za muslimane.
Međutim, danas se veruje da su u Havaranu sahranjene hiljade uglavnom mladih zatvorenika i disidenata koji su po kratkom postupku pogubljeni i bačeni u masovne grobnice za samo nekoliko nedelja u leto 1988.
Parcele na groblju su neobeležene. Iranske vlasti porodicama poginulih ne dozvoljavaju da žale tamo, a identiteti mnogih sahranjenih tamo još uvek nisu poznati rođacima.
Mansureh Behkiš je članica grupe Majki Havarana koja predstavlja rođake mnogih za koje se veruje da su pokopani na tom groblju. Ona kaže da je izgubila šest članova porodice tokom masovnih pogubljenja zatvorenika i disidenata 80-ih.
Ona veruje da su ostaci bar nekih njenih rođaka u Havaranu, ali ne može biti sigurna jer njena porodica nije dobila tela svojih najmilijih posle pogubljenja.
“Pretpostavljamo da su moja sestra Zahra i dva moja brata, Mahmud i Ali, sahranjeni negde u Havaranu”, rekla je ona za RSE, dodajući da im odnos režima prema mrtvima onemogućava da znaju gde su tačno položeni da počivaju.
“Nisu nam dali ni nadgrobni spomenik ni znak”, rekla je ona, ističući poteškoće koje ljudi imaju u pronalaženju članova svoje porodice. Prema Behkiš, ako rođaci od vlasti dobiju bilo kakve informacije o svojoj rodbini, to je često tek nešto više od rukom ispisanog broja s nejasnim opisom lokacije grobnice.
“Neke porodice su mesto pretraživale noću ili u tajnosti i pronašle zakopana tela svojih najmilijih”, rekla je ona. “Ali mnogi nisu (to uradile).”
Čak i ako se zna gde je pokopan član porodice, Behkiš kaže da su rođaci često sprečeni da obeleže to mesto.
Prema Behkiš, strah iranskih zvaničnika da tim ljudima bude odata počast je toliko snažan da redovno pokušavaju da unište svaki trag do njih koji bi omogućio komemoraciju.
“Tokom svih ovih godina, Havaran je (potpuno) srušen mnogo puta”, rekla je ona. “Razbijali su (ostatke žrtava) jedne za drugim.”
Behkiš je dodala da se imena tih ljudi takođe često uklanjaju iz zvaničnih baza podataka preminulih na grobljima. Ona je rekla da čak ni imena njenog brata i majke, koji su sahranjeni u Behešt zahri, “više nisu u kompjuteru groblja”.
Druge žrtve
Praksa uzimanja leševa i razbijanja nadgrobnih spomenika traje i danas.
Mnoge porodice čiju su decu pogubile iranske vlasti ili koja su ubijena u uličnim protestima poslednjih godina kažu da su prinuđeni da ih sahranjuju noću bez konvencionalnog obreda. Brojni ljudi kažu da i dalje tragaju za grobovima svojih rođaka.
Ramin Hosein Panahi pogubljen je u septembru 2018. godine, zajedno s drugim etničkim Kurdima Zaniarom i Lokmanom Moradijem, zbog navodne sabotaže u slučaju koji je Amnesti internešnal (Amnesty International) opisao kao “zapanjujuće podbacivanje pravde od početka do kraja”.
Raminov brat, Amdžad Hosein Panahi, kaže da porodice mladića još čekaju da njihova tela budu vraćena.
“Dve godine docnije, nemamo informacije gde su sahranjeni”, rekao je za RSE. “Moja majka nema mira duge dve godine i za ove dve godine obišla je sva groblja u Iranu… To je patnja koju je ovaj režim naneo roditeljima i drugima.”
Pored nanošenja porodicama preminulih “svojevrsne psihološke torture”, Panahi sugeriše da je standardno skrnavljenje grobova ukorenjeno u strahu iranskog režima da bi oni mogli postati svetilišta protivnika vlade. “Oni ne žele da naprave mesto na kojem bi porodice i aktivisti mogli da se okupljaju”, rekao je on.
Međutim, izgleda da iranski režim nastavlja da progoni u grobovima ne samo one koje smatra kontrarevolucionarima i ustanicima.
Čak su i grobnice džinova persijske književnosti, kao što su Hušang Golširi i Ahmad Shamlu, čiji je otvoreni aktivizam često dovodio do besa pripadnike tvrde linije u, više puta oštećene i polomljene.
Nadgrobni spomenici običnih ljudi koje su ubili pripadnici bezbednosnih snaga dok su prosto učestvovali u antivladinim protestima takođe su navodno na meti sistematskih napada i vandalizma.
Na primer, 24-godišnji student hemijskog inženjerstva Kianouš Asa umro je ubrzo pošto su ga upucali pripadnici paravojne formacije Basidž dok je učestvovao na mirnim demonstracijama u Teheranu u junu 2009. godine.
Posle dovođenja u bolnicu, njega i nekoliko povređenih demonstranata odveli su pripadnici bezbednosnih snaga. Tek posle više od nedelju dana vlasti su obavestile Asinu porodicu da im je sin umro.
U potonjim godinama, kaže porodica, njegov grob je više puta vandalizovan, prskanjem kiseline na nadgrobni spomenik i kidanjem sadnica koje je zasadila u njegovu čast.
Nedavno su vlasti okrivljene za razbijanje nadgrobnog spomenika Puja Bahtiarija, 27-godišnjeg inženjera elektrotehnike koji je ubijen na demonstracijama u novembru 2019. kada se protestovalo zbog naglog povećanja cena goriva.
Čini se da čak ni neki nevini ljudi koji su poginuli kada je iranska vojska greškom oborila ukrajinski putnički avion nisu pošteđeni neželjene pažnje dok počivaju mrtvi.
Babak Gafuri-Azar, dopisnik Radija Farda, ogranka RSE-a, čiji je rođak Siavaš Gafuri-Azar sa suprugom Sarom Mamani poginuo u tragičnoj nesreći koja je nanela veliku sramotu Teheranu, rekao je da su im razbijeni nadgrobni spomenici, a slike uklonjene s grobova.
‘To je protiv šerijata’
Dugogodišnje skrnavljenje grobova ljudi koji se smatraju neprijateljima Islamske Republike više puta je izazvalo međunarodnu osudu.
Amnesti internešnal je, na primer, osudio “nepoštovanje” ostataka ljudi koji su umrli u “nemilosrdnom pokolju” 1988. kao nešto što je “pogoršalo patnju ožalošćenih članova porodice”.
Ta praksa je takođe izazvala znatnu uznemirenost u samom Iranu.
“Ne bi trebalo da nanose patnju preživelima; kažnjavanje rođaka žrtava nije dozvoljeno”, kaže Mohamad Taki Fazel Mejbodi, istaknuti sveštenik i islamski učenjak iz svetog grada Koma. “Kakav su greh počinili preživeli? U islamu nikada nije dozvoljeno nanositi mentalno mučenje i kažnjavanje preživelih preminule osobe. To je protiv šerijata.”
Ipak, uprkos široko rasprostranjenim kritikama i višestrukom negiranju krivice u Iranu, izgleda da se praksa skrnavljenja grobova neometano nastavlja.
Iran je u septembru pogubio popularnog rvačkog šampiona Navida Afkarija, koji je kontroverzno osuđen za ubistvo vladinog službenika tokom masovnih antivladinih protesta 2018. godine.
U slučaju koji je Amnesti internešnal opisao kao “zastrašujuću travestiju pravde”, Afkari je tvrdio da je njegovo priznanje iznuđeno mučenjem, a njegova smrt je izazvala negodovanje međunarodne zajednice.
Prošlog meseca je objavljeno da su iranske vlasti uništile njegov grob.
Energizujući efekat?
Pored toga što porodice mrtvih dovede do očaja, Mansureh Behkiš kaže da su napori da se izbrišu sećanja na žrtve iranskog režima takođe kontraproduktivni.
“To je znak straha establišmenta”, rekla je ona. “Režim pogrešno misli da će uništavanjem grobova uplašiti porodice žrtava i utišati njihov glas. Svi pritisci režima nisu učinili ništa drugo, osim što su pojačali nezadovoljstvo ljudi iranskim vladarima. Dok uništavaju grobove, glasovi ljudi postaju sve glasniji.”
Za neke je uništavanje grobova njihovih najmilijih imalo čak i energizujući efekat.
Poredeći sadašnji režim sa “Zahakom” – mitskim bićem koje oličava zlo u perzijskom folkloru – majka Nede Ake Soltan, demonstrantkinje ubijene u protestima 2009. godine, ponosno je izjavila da će ostaviti nadgrobni spomenik svoje ćerke onako kako je izgledao pošto je razbijen i izrešetan mecima.
“Ući će u istoriju kao podsetnik da se (današnji) Zahak prestrašio čak i od Nedinog groba i sećanja”, rekla je ona.
Porodica Mostafe Karimbeigija, još jedne žrtve nemira 2009. godine, takođe nije zamenila njegov razbijeni nadgrobni spomenik.
“Više volim slomljeni grob moga brata nego hiljade i hiljade grobnica s njihovim zlatnim kupolama”, navela je na Tviteru (Twitter) njegova sestra Mariam Karimbeigi.
“Planina časti i hrabrosti leži ovde, nešto što se ne može naći kod živih članova islamskog establišmenta, a kamoli kod njihovih mrtvih”.
