Savski trg – In memoriam

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Mnogi su se domišljali šta vlast želi sa srednjim vekom, prema čijim simbolima iskazuje veliku naklonost. Izgleda da ga želi revitalizovati, povratiti u budućnost trećeg milenijuma, kao što svaki ljubitelj vremeplova želi živeti u svom idealnom vremenu.
Savski trg, foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Zaista, Savski trg je godinama propadao i postajao sve veće ruglo. Ali da li je možda, samo možda, bilo moguće urediti ga, i omogućiti zgradi Glavne železničke stanice u Beogradu, kulturnom dobru od velikog značaja, zaštićenom zakonom – nad kojim nadležnost ima Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture – da dobije svoje adekvatno i urbanistički podrazumevano okruženje?

Naime, Savski trg je trg Glavne železničke stanice u Beogradu. Njoj pripada, jer je ta zgrada smisaono dominantni objekat tog prostora. Zgrada Glavne železničke stanice „disala“ je zahvaljujući urbanističkom rešenju koje uključuje trg. Zgrada i trg su jedno, i trg postoji zbog zgrade.

U mojoj bajci, nadležni Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture dao bi konzervatorske uslove za uređenje trga, kojim bi se istakao spomenik kulture i očuvala njegova neposredna okolina, koja uključuje i Korunovićevu zgradu pošte. (Kad jednom promeniš identitet, ne valja vraćati se na stari.) Prema tim uslovima bio bi raspisan konkurs, a žiri bi bio sastavljen od konzervatora, arhitekata i istoričara umetnosti. Članovi žirija ne bi bili političari, niti njihovi poslušnici iz struke.

Cilj konkursa bi bio da se konzervatorskim metodama omogući trgu i zgradi Glavne železničke stanice da se srede i upristoje, a okolina prilagodi činjenici da je reč o simbolu modernizacije Beograda iz 80-ih godina 19. veka i njegovom povezivanju sa svetom.

Tim pre što se na velika zvona najavljuju brze pruge i kada postoji nesumnjiva potreba građana za dobrim železničkim saobraćajem. Umesto toga, neko autističan odlučio je da ukine Glavnu železničku stanicu i ostavi svoje podanike, kako on vidi građane ove zemlje, da se zlopate ako im, daleko bilo, padne na pamet da putuju vozom.

Mnogi su se domišljali šta vlast želi sa srednjim vekom, prema čijim simbolima iskazuje veliku naklonost. Izgleda da ga želi revitalizovati, povratiti u budućnost trećeg milenijuma, kao što svaki ljubitelj vremeplova želi živeti u svom idealnom vremenu. Zato se trg sada zatvara, umesto otvaranja za veze i putovanja, što simboliše funkcionalna železnička stanica. No passaran. Jer, ajde suprotstavi se čudovištu od 23 metra koje zamahuje mačem, brajko moj, samo zbog tvoje detinjaste želje da putuješ, vidiš druge krajeve, druge ljude, druge običaje. Da vidiš da postoji i Drugo i drugačije.

Zato, umesto metafore slobodnog kretanja, zgrada Glavne železničke stanice u Beogradu sada postaje zid, deo scenografije Onoga. U sopstvenoj mašti personificirani veliki župan našeg doba odlučio je da ti podari mastodonta i nazove ga spomenikom Stefanu Nemanju, sa postamentom na kome bi mu svaki SF scenograf pozavideo. A sve to od tvojih para.

– Koliko smo, pardon, koliko ste platili Godzilu gospodaru?

– Ne tiče te se, bedniče. Državna tajna je to.

I onda te, usred epidemije, dovede na pokojni Savski trg da mu kličeš i uživaš u igrokazu.

A kao šlag na torti, ti obnevideli građani od bljeska svega što spomenik čini, sada se svađaju i dele baš povodom Toga na pokojnom Savskom trgu.

Uskoro se može očekivati referendum. Pa, ko se povodom takozvanog spomenika izjasni negativno – ostrakizam, može i uz blokiranje imovine, što da ne. (Ekonomski) tigar nekada gricne i miša.

Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.

Čitajte više

Ovakvo podmetanje falsifikata nije prvi put u karijeri istoričara Dejana Ristića.