30 evra, gospodaru

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kupiću vas vašim parama. Vaša cena koju plaćam je vaš dug. Danom prijema 30 evra, građanin koji na to pristane prestaje da bude svoj, iako nije ni bio. Nego samo moj. I onaj koji ne pristane, isto mu dođe. Sa svima vama mogu da radim šta hoću, da vas preprodam sebi za još nižu cenu.
Ilustracija: Vladan Nikolić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Evo, narode moj, kao što vidite niko mi nije ravan, ništa mi nije ni do kolena. To što gledate, a do kolena mi je, to je samo moje, dar prirode. I u tatka i u dede, i njima je bilo takvo. Iz takvih čudovišta sam nastao ja. To vam je pozdrav iz Ćipurića. Kažete, car je go! Videli ste kako to izgleda, a sad razlaz, odoh da se obučem.

Moja priča o meni kraja nema. To je priča i o vama, ali još ne znate sve. Ne znam ni ja početak, oduvek sam trajao neznano gde, tako da ni početka ni konca nema, nikada ništa i nigde nije moglo da bude bez mene.

Uvek sam bio najbolji, najbrži najpametniji, najjači, najpošteniji, najhrabriji i najskromniji. O svemu tome svedočim lično, skrivajući neke vrline zbog svoje uzdržanosti i hrišćanske skrušenosti.

Takav sam dopao vama. Imali ste sreće, mogao sam da budem na bilo kom drugom mestu, da druge učim o tome šta i ko sam ja, da nekom drugom narodu budem na diku, čovek pristao za svaki spomenik. Ali ja sam takav, na spomenik se još ne podižem, ja ih dižem. Onaj Nemanjin je moj, videli ste sečivo mojega mača, to svi već vide. Ali, dolazi vreme kad će i meni da ga dignu. Stefan Nemanja stoji na jednom jajetu a ja ću se uspraviti na dva. Stajaću tamo da vas gledam odozgo kao crve. Tata, mama, vaš sin je uspeo, pogledajte bolje, rodili ste kipa!

Popni mi se gore, Hrkalovićka da namestiš svoje prislušne uređaje. Bronzana usta ne govore. Svi ste me izdali, ostao mi je samo narod koji me je izdao. Ana me je izdala, a jadnica ne zna da je to uradila. Ona još ne zna šta je vernost. Nebojša mi stalno zabija nešto iza leđa. Budala ja, dao sam mu vojsku. Vulin je moj Branković, budala ja dao sam mu policiju. Ostao sam sam sa svojim pokornim narodom koji je izdao i sebe i mene. Ajde sebe, ali zašto mene? Izađi da te vidim, narode moj!

Moju biografiju će pisati najbolji među nama, a to sam samo ja, zaslužan što vas ima. Većina od vas su bedni ostaci nekadašnjih ljudi, oni koji me ne vole ne znaju šta mrze, oni koji me vole, ko ih jebe, više mi ne može niko ništa.

Tačno znam šta da vam radim. Mogu i da otkrijem, ništa se neće promeniti, ponosan sam na vas, bednici jedni. Hoću da vas kupim! Cenio sam, konsultovao se sam sa sobom, merio šta i koliko vredi, šta će da me košta pazar. Koliko košta u proseku šezdeset i nešto kila mesa, kostiju i telesnih tekućina. Ajde da tu uračunam i glavu, kao nepotrebni balast pripadniku mog naroda. I sećanje i nadu kao izgubljene stvari. Zar to nije svako od vas, materija bez volje koja se kupuje đuture!

Da nešto vredite, ne biste bili ovde, niti bih ja bio ovde, sjebali biste me već prve godine. Tako rade pravi prgavi narodi koji drže do sebe, stoko jedna. Odmah sam video s kim imam posla, i da mogu da vam radim šta želim, koliko želim. Na sve nezamislive načine.

Tržišna vrednost je pala po glavi žitelja, šta vrede sagnute glave, pitam ja i vas i sebe. Ne pitam vas nego samo sebe, nikada nikoga nisam pitao.

Tako sam razmišljao nekoliko noći u kojima nisam spavao, šta da dam za svakoga od vas. I da to bude realno, da se ne kajem ako sam preplatio robu koja je, kao što i sami znate, potpuni škart.

I onda sam odrezao: 30 evra po glavi punoletnog stanovnika. Kupujem đuture, već sam to rekao, ne gledam u zube, ne tražim uverenje o zdravlju. U zatečenom stanju, za svaku još živu dušu, dajem 30 evra. Poštena cena, ne znam nikoga ko vredi više. Mislite da je meni lako da rizikujem sa tako kvarljivom materijom?

Kupiću vas vašim parama. Vaša cena koju plaćam je vaš dug. Danom prijema 30 evra, građanin koji na to pristane prestaje da bude svoj, iako nije ni bio. Nego samo moj. I onaj koji ne pristane, isto mu dođe. Sa svima vama mogu da radim šta hoću, da vas preprodam sebi za još nižu cenu.

Kupljeni građanin dužan je da se sa osobitim poštovanjem ophodi prema gazdi. Klicaće u svakoj prilici. Svi će povodom moje uloge u životima robova, imati isti stav. Telekom i Telenor pogasiće sve što je drugačije.

Ulažem u vas sve što imate, oduzimam slobodu koju niste ni čuvali. Zgaziću vam osećanje vrednosti, to ste već sami učinili. Imate pravo da živite, a ono pripada samo meni. Platio sam ne samo vas, kupio sam bezvrednu materiju samo zbog nečega što podseća na bivše ljude: vaš glas. On pripada meni. Uvek u svakoj prilici, sve dok vas ima.

Sad računam još jednom, šta dobijam a šta gubim. Nije malo 30 evra, dođe mi i mnogo za vas takve. Mogao sam da vas dobijem mnogo jeftinije. Moglo je to badava, kao što je i bilo. Ali, neka, ako sam potrošio, malo sam potegao belog pa me ponelo. Nije mi žao.

Da se ne bih izdvajao od svog jeftinog naroda, odlučio sam da se prijavim za 30 evra. Da dobijem i ja i dam, da kupim sebe za sebe. Da se volim, kličem svojoj veličini, otvaram sve svoje spomenike koji će nicati po Srbiji. I da budem svoj rob. Nema dostojnijeg od mene da mi bude gospodar.

Ali, gde sam ja to? Gde su mi kobre? Hvata me strah od ove tišine. Neka se neko javi, da čujem glas, sve sam vas kupio! Ej, ljudi, šta je to meka soba?

Čitajte više

Sećamo se izjava prethodnog patrijarha Irineja o Kosovu kao zemlji koja je „natopljena našom krvlju“, te da stoga „ne mogu oni njome vladati“ ili o načelu da „ono što je silom oteto, silom se i vraća“.
Razgovaralo se o tome u kojoj meri vlast promoviše govor mržnje, kako se taj govor odomaćio u Skupštini Srbije, pa se poslanici takmiče ko će izreći više uvreda na račun opozicije i kritičara vlasti, kakav je uloga tabloida i desničarskih portala u širenju govora mržnje...
Srce mi je slomljeno, misli Nel. Ali u našoj porodici ne kažemo: „Srce mi je slomljeno“. Mi kažemo: „Ima li keksa?“ Mora se jesti. Mora se mrdati. Mora se misliti na nešto drugo.