24 metra i 68 tona bronze

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kič-patriotski panađur koji se odigrao povodom puštanja u promet spomenika Stefanu Nemanji, održan u prisustvu većeg broja građana i predstavnika države (koja zabranjuje veća okupljanja zbog opasnosti od zaraze) vrhunac je dugotrajne sapunice oko podizanja rečenog spomenika.
U spomeniku Stefanu Nemanji, foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Podsetimo se, sve je počelo inicijativom „Aleksandra Vučića kao građanina“. U osnovi neuspešan konkurs okončan je vrlo nesrećnim pobedničkim rešenjem, koje je potom u više navrata modifikovano, da bi na kraju izgledalo umnogome drugačije nego što je isprva bilo zamišljeno, idući nepogrešivo putanjom od „zlog ka gorem“. Nasađen usred navrat-nanos sklepane beogradske urbanističke karabudževine, još jedne u nizu koje imamo da zahvalimo aktuelnoj vlasti, neznano koliko, ali svakako preskup, ovaj spomenik – bar ćemo se oko toga svim srcem složiti sa aktuelnim režimom – slika je i prilika ove vlasti, njenog poimanja kulture, estetike, politike, vladavine prava, identiteta, demokratije…

Otkrivanje spomenika pratio je igrokaz sa puno praznog hoda, koji se ni po čemu ne bi mogao naročito izdvojiti. Upadljivo najuzbudljiviji bio je groteskno-farsični momenat u vidu poruke „Budimo odgovorni“ u uglu ekrana na kojem se mogao pratiti prenos događaja koji je na samom trgu pratilo mnoštvo okupljenih ljudi usred epidemije. Sve u svemu, bilo je to obično srpsko srbovanje u srpskom Beogradu, prestonici srpske Srbije, u slavu Srba i Srpstva, sa ličnošću srpskog vladara, Srbina Nemanje u svom središtu. U prisustvu predstavnika Srbije i Srpske, po davnašnjem srpskom običaju, ređali su se malo srpskog samosažaljenja, pa red srpskog kočoperenja, pa onda sloj srpskih upozorenja, pa mali intermezzo u vidu prepričavanja srpske istorije (ne baš uvek faktografski precizno), pa poneka srpska optužba na račun suseda Srbije i drugih „stranih faktora“, pa reč-dve o jedinstvu – takođe srpskom – pa tobožnje srpske miroljubive poruke „bratskim susedima“. Sve to garnirano je najuopštenijim opštim frazama, čije je mračno značenje ipak savršeno jasno, budući da su dobro poznati lik i delo govornika, Ace-Srbina. Banalna i beskrajno ponavljana mantra da je Srbija do nedavno bila slaba (zna se zbog koga), a sad je jaka (zna se čijom zaslugom), da su je pre nezasluženo kinjili (zna se ko), a sad više ne mogu (zna se zašto) prigodno je dopunjena napadnim prekorevanjem što smo tobože zaboravili Nemanju i još napadnijim naglašavanjem ko ga je izvukao iz ponora večnog zaborava.

Razume se, velikog župana Stefana Nemanju nema potrebe otimati od zaborava, budući da je reč o veoma dobro poznatoj istorijskoj ličnosti, čije istorijske uloge je svestan svako koga to iole zanima i novopodignuti spomenik u tom pogledu neće promeniti gotovo ništa: ko do sada nije znao za Nemanju verovatno mu ne bi od koristi bilo ni još deset spomenika od po 230 metara. Eponim najznačajnije srpske srednjovekovne dinastije prisutan je kroz razne oblike duhovnog i sekularnog sećanja. Kada se kaže Studenica ili Hilandar, pomislimo li prvo na hramove posvećene Bogorodici ili na to da je reč o Nemanjinim zadužbinama? Kada se kaže Nemanjina, kratko i jasno, koliko je to ljudi u Beogradu koji bi se zapitali po kom je to Nemanji nazvana ulica? (Jedino je, istina, za neuku gradsku vlast ovaj vladar možebiti nekakvo otkrovenje, o čemu svedoči i nezaboravna sramota sa portretom ovog vladara uz potpis: despot Stefan Nemanja na beogradskim ulicama. Valjda zbog te neslavne epizode poznouki Zamenik i ima potrebu da svakodnevno demonstrira šta je u međuvremenu sve naučio, braneći za njega novootkrivenim značajem ličnosti Stefana Nemanje u srednjovekovnoj istoriji srpske države neodbranjivu ideju podizanja ovakvog spomenika, čije dimenzije, pored mnoštva drugih, treba da sakriju i pomenutu nedostojnu epizodu.)

U ovoj spomeničkoj sapunici svakako je jedan od najintrigantnijih detalja toliko puta ponovljeno pitanje: koliko ta bronzana urađevina košta? Uporno odbijanje da se na to pitanje odgovori podstiče jednu simboličnu asocijaciju. Naime, u narodnoj pesmi Sveti Savo daroviti narodni pevač konstruiše svoju zdravorazumsku sliku srednjovekovne države i započinje naraciju time što se „gospoda ‘rišćanska“ nepoverljivo i sumnjičavo pitaju „kud se dede car Nemanje blago“ i to, sasvim precizno – „sedam kula groša i dukata“. Pošto se tu zadesio Sveti Sava on nabraja veličanstvene manastire na čije zidanje je blago potrošeno – „raskovano“ – pa tim odgovorom zadovolji isprva ljutitu „gospodu ‘rišćansku“. Čak je i neuki stihotvorac iz davnine, u svojoj predstavi o državi, samo na osnovu zdrave pameti, znao da se u jednoj zajednici za sve moraju položiti računi! Danas, u 21. veku to odbijaju da učine isti oni koji se hvale svojim tobožnjim državotvorstvom. Teško bi se mogla naći tužnija ironija. I da nevolja bude veća, dok je Nemanja „raskovao“ „sedam kula groša i dukata“ na bisere sakralne arhitekture, današnji vlastodršci su nepoznatu sumu spiskali na bronzanu kič-abominaciju. Pa i ako bismo se upustili u diskurs nacionalne patetike, moglo bi se reći i to da nije Nemanja „vo vremja ono“ pravio uređenu državu zato da, osam vekova kasnije, dobije spomenik čija je cena državna tajna, što je, u današnjim okvirima, zaista nedostojno nečega što se naziva državom.

Spomenici, u memorijalizacijskom smislu, imaju dvostruku funkciju: „unutrašnju“, odnosno sadrže poruku o značaju onoga kome ili čemu se spomenik podiže i „spoljašnju“, kao svedočanstvo o onome ko spomenik podiže. Ove dve funkcije nisu uvek u ravnoteži. Što je tema spomeničke memorijalizacije vremenski udaljenija od savremenog trenutka i što je onaj koji podiže spomenik zainteresovaniji da osigura određenu predstavu o sebi u društvu i u istoriji, to je naglašenija ova spoljašnja dimenzija. U slučaju 23 metra i 68 tona bronze na Savskom trgu više je nego očigledno da je spoljašnja funkcija nadaleko premašila unutrašnju.

Svakome ko poznaje prilike u Srbiji mora biti vidljivo da je Nemanja instrumentalizovan kako bi se proslavljao Aleksandar Vučić, koji je i inicirao podizanje spomenika. On sebe vidi kao prekretnu ličnost u savremenoj istoriji, na način na koji je u srednjem veku to, za ondašnju Srbiju, bio Nemanja. Vučićeva opsesija podelom Kosova trebalo je takođe da doprinese tome da makar deo Nemanjinih ratnih uspeha, koji su započeli na Kosovu, ostvari i Vučić (makar onaj famozni metar) i potcrta sliku o sebi kao novom Nemanji. Važna osvajanja Nemanja je izvršio i u Zeti (ugrubo govoreći – prostor današnje Crne Gore) za koju se kaže da „povrati… dedovinu svoju“ (iako je zapravo osvojio tj. preoteo delove nekadašnje samostalne kraljevine Duklje od Vizantije). U tom smislu nije i ne može biti bez značaja kada Vučić o Crnoj Gori izgovori da ta država ne bi ostvarila državnu nezavisnost da je, u vreme kada se to dešavalo, on bio na vlasti. To svedoči da nezavisnost Crne Gore, te Nemanjine „dedovine“ kako se uporno ističe, Vučić vidi kao anomaliju. Nije ni najmanje slučajno što se na spomeniku Nemanji našao upravo sledeći izvod iz Hilandarske povelje: I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu. Hilandarska povelja je, između ostalog, i lepo književno delo. Moglo se i štogod drugo izabrati…

Još jedan citat iz sakralne književnosti – Žitija Svetog Simeona od Stefana Prvovenčanog – naročito je problematičan. Naime, ispod reljefnog prikaza Nemanjine pobede u građanskom ratu stoji ispisano: I razgna i raseja tada ovaj Sveti neprijatelje svoje po zemljama inoplemenim (stranim – prim S. M.) za zla bezakonja njihova. Iako je istorijska činjenica da je Nemanja izašao kao pobednik iz sukoba sa svojom braćom, citiranje ovako slavodobitnog i optužujućeg iskaza u odnosu na neprijatelje (koji su zapravo Nemanjina rođena braća!) u najmanju ruku je neumesno. Između ostalog i zbog sadašnjih prilika, kada se ne vodi građanski rat ali se, u trenutku postavljanja ovog spomenika, u Srbiji odvija najbrutalnija politička borba. U njoj, kakve li koincidencije, predstavnici vlasti koji spomenik podižu poručuju onima koji im zasmetaju u toj političkoj borbi da slobodno mogu da napuste Srbiju. I nije to samo slučaj onog pakosnog poslanika, ili raznih nacional-dušebrižnika po medijima i društvenim mrežama, već je nedavno i lično Vučić poručivao da onaj kome nešto u Srbiji zasmeta nema pravo da nastoji da se to promeni, nego može da ode u „inoplemene“ zemlje, gde toga što mu smeta nema! U kontekstu takve političke kulture citat o „razgnanim“ neprijateljima na obeležju koje podiže baš režim koji takvu kulturu prilježno neguje upravo je zlokoban.

Tužno je i to što je spomenik istoričan u najproblematičnijim aspektima (pomenuti citati), dok je u nekim drugim nedopustivo aljkav. To je, najpre, danak već pomenutom kretanju u evoluciji spomeničke predstave „od zlog ka gorem“. Figura vladara je prikazana kao verna trodimenzionalna predstava ljudske figure kakve srećemo na freskama. Doduše, samo u pogledu stila, ali ne i sadržaja. Postament na koji je postavljena figura razlikuje se od stila koji citira fresko-slikarstvo i predstavlja celinu za sebe: tu kao da je reč o dve celine, dva spomenika, koje jedino objedinjuje sadržaj, a nikako i stil.

Sadržaj spomenika je umnogome neistorični bućkuriš: Nemanja nosi krunu i drži Hilandarsku povelju, koju je izdao kada je već uveliko bio monah (1198/99); na Nemanjinoj kruni se nalaze prependulije (krunski ukras) koje srećemo na portretima srpskih vladara tek od početka 13. stoleća (što je u prvoj takvoj predstavi venca na glavi Nemanjinog sina Stefana vezano sa njegovom titulom sevastokratora); na Nemanjinim grudima se nalazi naprsni krst, koji inače ne srećemo na portretima vladara srpskog srednjeg veka; Nemanja tokom srednjeg veka nije prikazivan kao ratnik, a ni sa znacima vladalačkog dostojanstva (uz jedan izuzetak, od kojeg, opet, odudara način na koji je prikazan na spomeniku). Osim toga, vladari se ni inače ne prikazuju sa uzdignutim mačem dok su, istovremeno, odeveni u svečanu odoru: uzdignuti mač je jasan simbol pripravnosti na borbu ili, pak, simbol nekog njenog rezultata: osvajanje teritorija, pobeda u građanskom ratu i tome slično. Tako je dobijen pomenuti stilsko-sadržinski bućkuriš na kojem je Nemanja istovremeno prikazan i kao ratnik i kao vladar i kao monah, što je tipičan kič-princip kumulativnosti.

Ključni detalj koji je doprineo ovoj papazjaniji je mač, koji je zamenio prvobitno planirani krst. O tome kada i zašto je došlo do te zamene postoji mnoštvo objašnjenja. Od autora, koji kaže da je bio iznenađen takvim zahtevom naručioca, ali koji daje i lakonsko objašnjenje da je to opravdano, budući da je Nemanja prikazan kao vladar, kao i da „na grudima ima enklapion, krst“, zbog čega se želelo „da ne bude i u ruci i na grudima krst“, do Zamenika koji je bio daleko rečitiji i, po običaju, sav zapenušan i u kontradikcijama: „Mač je tu zato što je ovo spomenik vladaru, da pravimo spomenik svecu, onda bi bio krst. Ali je Stefan Nemanja veći deo svog života proveo kao državnik, kao vladar koji je inače bio vrlo borben, znao je da se bori za našu zemlju, tako da zato ima mač“. Pa iako je taj „vrlo borbeni“ vladar koji je „znao da se bori“ prikazan sa mačem, to opet, tvrdi Zamenik „nije osvajački mač, jer Svetosavlje nije osvajačka vera niti ideologija, to je duhovni mač istine koja i dan danas smeta onima koji su protiv Svetog Save, Simeona Nemanje, srpskog pravoslavlja i Srpske crkve“.

Mogao je Zamenik da elaborira i u pravcu toga da je mač simbol dobrodošlice za bugarske turiste, otvorenosti Beograda za sve „dobronamerne ljude“ ili pobede nad koronom pod Vučićem, ali uz nabrajanje na samom spomeniku šta je Nemanja sve osvojio, uz proslavljanje njegove pobede u građanskom ratu na panelu koji otvara vođenje kroz Nemanjin život, pa i uz Zamenikove reči na kraju citirane izjave teško da će iko sa malo pameti u takva raskošna tumačenja poverovati.

Manji problem: ako do zamene krsta mačem nije došlo u poslednjem trenutku (a opravdano se čini da ipak jeste) postavlja se pitanje zbog čega ovaj spomenički Nemanja drži mač u besmislenom položaju, kilavo i nezainteresovano, kao da ne zna šta bi sa njim. Ako imamo u vidu da su u Nemanjino vreme mačevi bili izrazito masivni i teški ovakav besmislen položaj deluje, u najmanju ruku, neuverljivo. U tom smislu najsuvislije, ali i dalje ne naročito prihvatljivo objašnjenje dao je Oleg Laskarev, predstavnik autora spomenika: „Ako pogledate kako drži mač, tu nema ni napada ni odbrane jer mač stoji uspravno, a to simbolizuje njegovu moć“. Međutim, i pored ovakvog objašnjenja, ironično je što predstava uopšte ne deluje moćno, a potrebno je previše benevolentne mašte kako bi se predstava isukanog mača, nasuprot svim poznatim uzusima, shvatila kao neutralni simbol moći. To je toliko dekontekstualizovano da posmatraču ostaje jedino da veruje naručiocu spomenika da je baš to hteo da kaže. Možda ima publike i za tu šaradu…

Važniji problem: isukani mač je ratni(čki) simbol, on znači pripremu napada ili očekivanje tuđeg napada i nema tog tumačenja koje taj simbol može pacifikovati. Pošto je teško ne biti svestan ove simbolike, ovdašnji advokati ovakvog spomeničkog rešenja su se angažovali da horski ponavljaju poznatu mantru o odbrambenom karakteru svih srpskih ratova, pa da otuda ni ovaj mač ne može imati nikakvu drugu simboliku.

Međutim, u svetskoj istoriji se pokazalo da je „odbrambena“ retorika, kakvu su od kada je sveta i veka koristili i najveći zlikovci, najčešće bila puko zamajavanje i neuverljiva distrakcija. Uostalom, stalno i kočoperno ponavljanje da je zemlja spremna da se brani ako je neko napadne je, takođe, ratnohuškački stav. Šta je normalnije od toga da će zemlja koja je napadnuta da se brani? Čemu služi ponavljanje toga u uslovima kada nikakav rat ni ne preti? Ili možda to treba da bude poruka Srbima „svim i svuda“ da računaju na oružanu silu Srbije? Šta uopšte znači to sve učestalije pominjanje rata (pa makar i u formi ponavljanja da je zemlja spremna za odbranu)? U okolnostima kada ne postoji pretnja ratom poruka spremnosti na odbrambeni rat je, da mnogo ne okolišamo, otvoreno ratnohuškačka. To je kao kada imate poznanika koji vam zaista vrlo uljudno poželi dobar dan i pozove vas čak i na druženje ili neku poslovnu saradnju, ali vas onako usput upozori da će, ako ga slučajno napadnete, da vam polomi kosti. Šta je tu tačno miroljubivo?

Na kraju, spomenik je nemi pošiljalac poruke koju prima određeni živi pojedinac, sa svojim iskustvima, znanjima, očekivanjima ili strahovima. Zato je važno anticipirati kako će simbolika spomenika, koji je – naglasimo to – državni projekat, biti shvaćeno kod različitih primalaca poruke, među kojima su, naravno, i susedne države. To, naravno, ne znači da iko treba ili da ima pravo da drugome određuje šta će i kako da obeležava iz svoje prošlosti ili sadašnjosti, ali i da državnička mudrost zahteva da se u takvim državnim projektima vodi računa o svim aspektima, uključujući i osetljive međunarodne odnose. Stara je istina da su unutrašnja i spoljna politika tesno povezane, do mere da se neprestano raspravlja šta je čime uslovljeno, bez univerzalno prihvaćenog odgovora. To važi za sve aspekte politike, čak naglašeno za politiku sećanja, koja podrazumeva refleksiju na kompleksna istorijska događanja ili ličnosti, što uključuje i druge narode i države i njihovo pamćenje. To znači da za slavljeničke motive treba birati (jer uvek se vrši neki izbor!) manje konfliktne sadržaje. U konkretnom slučaju bilo je sasvim dovoljno istaći, recimo, deo povelje u kojem se kaže da Nemanja „utvrdi“ svoje „otačastvo“. Nabrajanje osvojenih zemalja i slavodobitno isticanje pobede u građanskom ratu su veoma nesrećni viškovi, legitimno otvoreni za postavljanje pitanja šta oni tačno poručuju. Cinično je i pomisliti da odgovor na to pitanje može biti da su to istorijske činjenice… Takav odgovor znači ili da je onaj ko tako odgovara neopisivo glup ili da glupim smatra druge. Zna se kako se „čita“ spomenik, koji nije udžbenik istorije nego enciklopedija simbola.

Vučiću i njegovim lakejima Istorija ne izbija iz glave i ne silazi sa usana. Vazda o njoj razglabaju, izvlače iz nje i razvlače što im treba i kad im treba. Svako vreme ima svoje imperative, svoje norme, svoje epohalne zahteve. Oni se, u suštini, uvek tiču slobode. Istorija je, štaviše, permanentni proces njenog osvajanja. Na tom putu ima uspona i padova, zaostajanja i regresije, skretanja na stranputice i posustajanja ali je samo taj put – put u Istoriju, na njenu „svetlu stranu“, naročito kada je reč o političkim ličnostima, vladarima, liderima. Svaki vlastodržac koji je društvo držao ispod nivoa slobode, opravdano očekivane za svoje doba, primarno je obeležen tim teškim osujećenjem, dok eventualni uspesi ostaju samo fusnote u priči o tom zatiranju slobode. Izuzetaka je vrlo malo i rezervisani su za pojedince koji su, ma koliko autoritarni, ponovo donosili makar neko – oslobođenje (na primer od ropstva ili neke mnogo zlokobnije tiranije), pa se time mogu upisati u red ratnika slobode, noseći, neminovno, i tamnu senku autoritarnosti. Zato možemo unapred znati, bez dileme, da će sud Istorije o savremenom AVtokratoru ovdašnjem biti težak i sumoran. Kakav i zaslužuje. Tu mu ne može pomoći nikakav spomenik, sa ili bez mača, kičast ili sveden, moderan ili anahron.

Čitajte više