Lak izbor

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Bilo je malo verovatno, uprkos pritiscima i pretnjama, da će juče izborni kolegijum glasati drugačije od birača u federalnim jedinicama Sjedinjenih Država.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

U istoriji izbora u toj zemlji, dogodio se tek jedan slučaj da je jedan elektor glasao drugačije nego što je glasala savezna država koju je predstavljao. Stavljeni pred izbor između Trumpa i Ustava, članovi (kako se odnedavno govori: Trumpovog) vrhovnog suda i neki od najbližih Trumpovih saradnika izabrali su – Ustav. Samo su Republikanska stranka i tuce javnih tužilaca iz njenih redova ostali lojalni Trumpu i njegovim lažima o pokradenim izborima.

To da mu je stranka i dalje lojalna, ostavlja Trumpu nadu da bi u januaru američki senat, gde republikanci imaju tesnu većinu, mogao da odbije da potvrdi rezultat predsedničkih izbora iz novembra. Ali, čak ni republikanci nisu tako čvrsta vojna formacija sa strogom subordinacijom. Sva je prilika da će barem neki od njih, kada se nađu pred istim izborom Trump ili Ustav, izneveriti stranku s Trumpom na čelu i izabrati – Ustav. S jedne strane Ustav, s druge strane suštinski decentralizovana zemlja: kao da su te dve stvari učinile Ameriku dovoljno jakom da odoli republikancima s uzurpatorom Trumpom na čelu u naletu na državu.

Pa sada možemo da kažemo da je Amerika slika države sa institucijama iznad stranke. Srbija je pak primer za državu koju je – reklo bi se, sramotno lako – pokorila stranka. To navodi na pomisao da bi jak ustavni sud privržen Ustavu i institucionalno dosledno realizovana disperzija državne moći, da smo ih imali ovde, bili dovoljna brana za Vučića. Iz čega bi onda mogao da sledi još jedan važan izvod: Vučić nije uzrok propadanja Srbije, on je samo simptom – upotrebimo metaforu prikladnu okolnostima – bolesti. Što sve zajedno vodi ka zaključku: nije dovoljno svrgnuti Vučića, Srbija se mora ustavno urediti i decentralizovati.

Ima li to bilo kakve veze sa opozicijom i izborima najavljenim za april 2022? Kako bi opozicija mogla da demonstrira da je privržena Ustavu i spremna da decentralizuje Srbiju u okolnostima gde praktično imamo anarhiju (to jest nemamo Ustav) te temeljno korumpiranu državu i sve njene institucije? A na sve to je još sela i kriza sa koronom: zaista, čitalac već nervozno negoduje – koga je briga za Ustav i decentralizaciju u uslovima ogorčene borbe za goli život?

Možda treba obrnuti perspektivu i krenuti baš od te borbe za goli život. U nizu kriza od 2012. naovamo, sad se već ispostavlja kao pravilo: s jedne strane država se pokazuje kao nemoćna i nesposobna da se nosi sa teškoćama; s druge strane, žitelji Srbije – ako baš hoćete – vođeni golim instinktom za preživljavanje, demonstriraju velike kapacitete za samoorganizovanje i poštovanje pravila ponašanja u interesu zajedničkog dobra. Mislim redom na lekare i prosvetne radnike, na primer. I jedni i drugi rade svoj posao uprkos merama nadležnih ministarstava a ne zahvaljujući njima. A rade ga jer veruju u viši, opšti smisao svojih poziva. Na toj lojalnosti sada stoji i opstaje Srbija.

Oko toga se onda bije i politička borba. Režim bi svaki uspeh lekara i nastavnika da predstavi kao svoj. Svaku inicijativu za samoorganizovanje, on bi da razbije ili kooptira. Resursi države ne troše se da bi se pomoglo, recimo, lekarima i nastavnicima, pa tako i žiteljima Srbije uopšte, nego – naprotiv – da bi se njihov rad i kakav-takav uspeh u borbi protiv zaraze sebično predstavili isključivo kao uspesi režima. U toj krajnje neravnopravnoj borbi, lekari, nastavnici i žitelji Srbije za sada pobeđuju naprosto tako što su još tu. Ta borba onda mora biti osnova i za opozicioni rad. Praktično, opozicija pred sobom ima dve opcije: da pomogne samoorganizovanje ili da ne smeta.

U samoorganizovanju imamo zametke i decentralizacije i privrženosti višim, opštim vrednostima iza kojih bi morao stajati i Ustav. Ispada tako da su u ovom trenutku glavni akteri u političkom polju sa najjasnijom političkom porukom upravo lekari i nastavnici. Ne treba sumnjati: režim će nemilice udarati po njima ako oni odbiju da se nagode ili se pokaže da ne može prisvojiti njihove uspehe. Opozicija bi onda morala da stane između njih i pokuša makar da ublaži taj udar. Sa opozicijom onda i mediji. Sa njima onda i žitelji Srbije. Nije slučajno da su političke karte u Srbiji usred krize baš ovako podeljene: lekari simbolično stoje za život sam po sebi; nastavnici – za šansu da se taj život živi pristojno.

U Americi, videli smo, izbor je bio Trump ili Ustav. U Srbiji – Vučić ili šansa za (pristojan) život. Reklo bi se: nimalo teška odluka.

Čitajte više

Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.