Beskućnici u vreme pandemije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Organizacije civilnog društva upozoravaju gradske vlasti da hitno pruže elementarnu zaštitu hiljadama Beograđana koji i u vreme pandemije žive u napuštenim vagonima, šatorima, šupama i na ulicama.
Unsplash
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Jedino gradsko prihvatilište za beskućnike za njih je 8 meseci bilo zaključano. Govori Igor Mitrović, direktor humanitarne organizacije ADRA (Adventistički razvojni i humanitarni rad). Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Igore, ADRA je zajedno sa još nekoliko humanitarnih organizacija i organizacija civilnog društva uputila ozbiljan apel gradu Beogradu da pod hitno nešto preduzme kako bi pomogla beskućnicima i beskućnicama u vreme pandemije. Njihova životna pozicija je inače katastrofalna. Šta se to promenilo pa ste se odlučili da uputite ovakav apel, i da pozovete ljude da doniraju odeću, hranu ili novac, da bi se pomoglo tim ljudima da lakše prežive zimu i pandemiju?

Igor Mitrović: Svetlana, evo, iste ove organizacije svake zime ili pred zimu su upućivale sličan apel. Problem je bio što je jedini smeštaj, jedino prihvatilište te vrste, koje država jeste obezbedila, ima samo 114 smeštajnih kapaciteta. U ono vreme pre pandemije je to bilo problematično. Sada je to još veći problem, iako niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko sada ima ljudi na ulici, da li ih ima više nego pred koronu. Sve ukazuje na to da jeste više ljudi sada na ulici, ako ni zbog čega drugog, ono zato što se zna: svaka kriza, ekonomska ili društvena, izazove dodatne migracije iz periferije ka Beogradu.

Ljudi traže posao, često ga ne nalaze, ili dok ga traže ne mogu nigde da se sklone. Teško da ti ljudi baš budu prvi koji zakucaju na vrata Prihvatilišta, ali ih ima više na ulici. To je poenta. Mi koji radimo sa ovim našim sugrađanima i sugrađankama smo odlučili da prodrmamo kavez i da makar uputimo apel, zato što Prihvatilište, ako i stoji da je zatvoreno za prihvat novih korisnika od marta, zato što su veliki rizici od zaražavanja, mora da se uloži neki dodatni napor da bi se problem rešio. Dakle, ne može da se ništa ne uradi, to je poenta.

Svetlana Lukić: Da, ali ako je strah od zaražavanja nekakvo opravdanje, po toj logici možeš da zatvoriš sve institucije…

Igor Mitrović: Upravo tako.

Svetlana Lukić: To je apsurdno objašnjenje. Koliko je, recimo, ljudi bilo upućeno u Prihvatilište od strane centara za socijalni rad, a onda je Prihvatilište odbilo da ih primi? Ili su možda neke ipak smestili?

Igor Mitrović: Bilo je blizu 50 tih upućivanja, dakle, kada su centri za socijalni rad, koji su deo sistema, upućivali, to znači da su bile jasne procene da te osobe moraju biti tamo smeštene i zaštićene. Nažalost, odgovor je bio „ne“, iz ovih malopre pomenutih razloga. I to je samo ono što su centri uspeli da prepoznaju kao korisnike, i da ih upute. Da ne pominjemo koliko je bio veći broj ljudi koji su bili u potrebi a nisu ni stigli do centara za socijalni rad. I to je zaista veliki problem.

Svetlana Lukić: Malopre si pomenuo tih 114 mesta u Prihvatilištu. To je potpuno apsurdna cifra za grad veličine Beograda. Budimpešta, koja je praktično iste veličine kao Beograd ili možda samo nešto malo veća, ili Mađarska recimo, ona ima zvanično 11 hiljada kreveta za smeštaj beskućnika; i to ta Mađarska, koja je s razlogom bila stigmatizovana ili osramoćena, na stubu srama, zato što je kriminalizovala boravak na ulici ili beskućništvo.

Igor Mitrović: Taj broj smeštajni je, čini mi se, stvoren u nekim ipak, reći ćemo, srećnijim i normalnijim vremenima, kada je SFRJ postojala, kada je fenomen beskućništva bio prisutan, ali ni blizu ovoliki. I naravno, sve se promenilo. Problem se uvećao, mnogostruko, a sistem za socijalnu zaštitu to nije uspeo da isprati, nije želeo da isprati, kako god želite. Mislim, to je glavni problem. Ovo što mi kao ADRA radimo sa ovim našim servisima za kupanje, šišanje, svim ostalim što radimo, je zapravo neka vrsta imitacije onoga što bi država trebalo da radi.

Naravno, država ni u tim zemljama – pomenuli ste Mađarsku, i neke druge zemlje se mogu pomenuti – nikad neće ni hteti, niti će moći sama, bez civilnog društva; ali ovde je problem što je glavni igrač nemoćan da odradi glavni deo uloge, i onda mi sada obigravamo oko toga, pokušavamo da improvizujemo. To je glavni problem. Pogodili ste.

Svetlana Lukić: Za početak morate da imate nekakvu predstavu, čini mi se, koliko tih ljudi ima, i da se prizna ta činjenica: ako je, recimo, u jednoj Nemačkoj ili u Engleskoj, za 2-3 godine broj beskućnika povećan za 150%, a slično je i u Mađarskoj, zašto bi Srbija bila neki izuzetak. A mi stalno ponavljamo brojke iz 2011, gde, ne znam, u Beogradu ima 7 hiljada beskućnika. To je potpuno besmisleno. Znači, mi nemamo, za početak, elementarnu informaciju koliko tih ljudi ima, makar okvirno, a to je posao države.

Igor Mitrović: Da budem iskren, popisivanje ove populacije je izuzetno teško. Kako se u drugim državama radi, nisam siguran, ali to jeste kombinacija dobre volje države i spremnosti civilnog društva, koje su na terenu, zajedno sa socijalnim radnicima koji su državni kadar, da se mapira i da se dođe što bliže realnoj brojci. Nažalost, mi ćemo i dalje loviti u mraku, odnosno raditi u mraku, sa nekim slobodnim procenama da tih ljudi ima od 5 do 7 hiljada, ili možda i više…

Svetlana Lukić: U Beogradu?

Igor Mitrović: Samo u Beogradu. To je neka procena oko koje se slažu svi koji su na terenu, nezvanična ali bojim se da je blizu istine.

Svetlana Lukić: Ona famozna pomoć od 100 evra nije mogla da dođe do tih ljudi?

Igor Mitrović: Da. Ukoliko ti ljudi nisu bili na nekom spisku, nisu dobili. Bojim se da veliki broj ove populacije, iskreno, ili nije na spisku zbog toga što sistem nije u stanju da ih registruje, ili nisu želeli – nepoverenje prema sistemu, opravdano ili neopravdano, sad to mnogo i ne menja stvar – tako da, bojim se da je odgovor da verovatno dobar deo njih nije dobio.

Svetlana Lukić: Napomenuli ste da su recimo centri za socijalni rad u prethodnom periodu uputili, koliko sam ja videla, 43 uputa za privremeni smeštaj ovih ljudi u Prihvatilište. Da li policija te ljude nalazi na ulici pa ih negde šalje? Da li građani prijavljuju? Gde dospevaju kada ih neko zatekne na ulici, recimo?

Igor Mitrović: Govorim iz našeg iskustva. Često je policija pronalazila te ljude, i odmah kontaktirala centar za socijalni rad, i onda je centar brzo procenjivao i šta god da je odlučivao. Drugi najčešći, zapravo, možda i češći od ovog prvog, je kada su organizacije koje rade na terenu – koliko znam, to su sada isključivo organizacije civilnog društva – pronalazili, prepoznavali, oni bi obaveštavali. Mi konkretno imamo dobru operativnu saradnju sa svim opštinskim centrima za socijalni rad na teritoriji grada Beograda. Mi imamo SOS telefon na koji se javljaju i građani. Neke od tih prijava smo dobijali od građana.

Svetlana Lukić: Šta vi možete da učinite za nekoga ko je na beogradskim ulicama?

Igor Mitrović: Ja moram, Svetlana, da napomenem: u trenutku kada je naš program bio na ivici da stane, uključila se slovačka vlada koja nam je sada ključni partner. Od juna ove godine do februara sledeće godine nam je omogućila da realizujemo ceo program DrumoDom, kako ga zovemo, sa tri komponente. Prva je higijensko-humanitarne usluge. To znači: tuširanja, šišanja, pranja veša i distribucije polovne ili nove garderobe i higijenskih sredstava. Ova prva, higijensko-humanitarna vrsta usluge pružena je kroz autobus DrumoDom, koji je odlazio na lokacije, koji je specijalno adaptiran, sa tuševima, toaletom. Odlazio bi na punktove gde korisnici znaju kad ćemo biti i gde ćemo biti, dođu, stacionarno pružimo ove usluge i pređemo na neku drugu lokaciju.

Sada je to privremeno zaustavljeno, iz nekoliko razloga. Najvažniji, zdravstveni razlog je što je prevelik rizik od infekcije. Zato smo privremeno prebacili te usluge na našu adresu, ovde gde smo mi: Vračar, ulica Radoslava Grujića. Druga vrsta usluge je psihosocijalno savetovanje, a tu je i rešavanja praktičnih pitanja, povezivanja sa sistemom. Mi smo tu u stanju da ih povežemo i sa poslodavcima, da trčimo neke duže trke sa njima, i kad je pronalaženje stambenog rešenja u pitanju. I treća vrsta usluga su zdravstvene. Naši terenski zdravstveni radnici odlaze na mesta gde se ovi ljudi nalaze, rade neku vrstu trijaže, savetovanja, i nakon toga ih povezuju sa sistemom. To znači: odvode ih na preglede, budu s njima da pomognu u komunikaciji – to je veoma važno, inače bi to bio problem – pokrijemo troškove lečenja, pokrijemo troškove izdavanja dokumenata, da bi mogli da koriste ono osnovno zdravstveno osiguranje, i kasnije ih pratimo, njihov oporavak, zato što su, veliki broj njih su hronični bolesnici.

Svetlana Lukić: Pozvali ste da se od 7. do 18. decembra, od 10-16h, u vaše sedište donose stvari koje bi tim ljudima ove zime mogle biti od koristi. Šta su prioriteti?

Igor Mitrović: Pretežno muška zimska garderoba i obuća, zato što najveći broj korisnika jesu muškarci. I ako neko donese nešto za žene, prihvatićemo, ali je bitno da srazmera bude prava.

Svetlana Lukić: A neka konzervirana hrana?

Igor Mitrović: Konzervirana hrana je svakako dobrodošla. Mi uglavnom upućujemo ljude na naše prijatelje iz Solidarne kuhinje, ili na državne i neke druge javne kuhinje, u Francuskoj ulici, recimo, za koju znaju korisnici. Mi smo se fokusirali na odeću i obuću, ali dobro ste pomenuli: konzervirana hrana je dobrodošla. Država mora da potegne naveći deo, zato što mi ne možemo da uradimo više od ovoga što radimo. Ne sme da se dozvoli da ove potrebe budu tako tek ignorisane, prosto ne sme. Mi jesmo država kakva jesmo, s tim resursima koje imamo, ali brine nas volja koju ne vidimo.

Svetlana Lukić: Hvala puno na razgovoru.

Igor Mitrović: Hvala vama, Svetlana.

Čitajte više

U SAD-u je platformski rad zahvatio puno veći broj zanimanja nego u Europi – osim kao vozači taksija, čistači/ce i dostavljači hrane, platformski radnici pružaju i usluge poput brige o djeci i starijima.
Izgubi li Vučić Beograd, onda je stvarno gotov, u tom slučaju tron na dvoru postaje simbol istinski ceremonijalne komedije.
Vreme je da jasno kažemo da se pravo na Medicare mora proširiti na milione starijih radnika kojima je zdravstvena zaštita najpotrebnija.